Suncokreta2

Stjecajem, ne baš sretnih, životnih okolnosti, pre dugo sam se zadržala na radnom mjestu prodavaća. Iako sam se nadala da će se neke kockice brže i lakše posložiti ,pa da neću kraj ove godine doćekati u trgovačkom centru(nazovimo ga tako) gdje jesam. Neki sretniji završetak, te priće, ću ipak morat dočekat u sljedećoj godini.
Ali ustvari nisam o tome tila govorit. I inaće je posao prodavaća užasno naporan, i o tome neki drugi put, ali pred blagdane je naporan na n-tu! E baš zato i apeliram. Obično u svim takvim i sličnim centrima pre malo je prodavaća, loše su plaćeni, rade produženo (po cile dane) i nedjeljom. A kupci, čast iznimkama, obično nemaju strpljenja. Viću, deru se i omalovažavaju , te jadne prodavaće, kao da su oni , zato šta su u nekakvoj jeftinoj uniformi, niži stupanj razvoja ljudskog roda.
Ti isti "kupci" ne deru se i ne omalovažavaju doktore, odvjetnike, pravnike ili štatigajaznam koga, nego uredno čekaju u redovima, i eventualno gunđaju sebi nešto u bradu. Ali ne ,u trgovačkim centrima si mogu dati oduška. Oni imaju pravo istrest se na jednog, običnog prodavaća, samo zato jer znaju ,da se ti prodavaći nalaze u takvoj poziciji ,da im ništa ne mogu reći i odgovoriti.
I di je tu pravda. Ti prodavaći isto imaju obitelji, isto imaju završenu neku školu i isto žele, kad im je kraj radnog vrimena, u miru otić svojim domovima. A ne , ne može to tako, uvik se nađe neki prepotentni kupac koji se ogluši na vaše upozorenje o prestanku radnog vremene i dogura vam kolica na blagajnu, već kad su se počela gasiti svijetla, pa mu još onda trebate zamotati svaki od 1856 poklončića u (zlatni papir).
Jer oni imaju love, a mi im se moramo klanjati, jer sigurno radimo na proviziju, a sreća njihovih najmilijih je od državne važnosti.
I mi imamo svoje najmilije, i ostatak života i svoje poklončiće koje želimo zamotati, doma normalno, jer nemamo vremena šetati po trgovačkim centrima.
Nije "nama" prodavaćima niko kriv šta smo tu di jesmo, i znamo mi da možemo otić na biro jer ima nezaposlenih koji bi radili sa osmjeho na licu. Baš zato i ne želim da ova priča bude žalopojka, iako možda tako izgleda.
Nego apel! Dajte ljudi, samo malo razumjevanja i strpljenja. Svi ste vi nama jednako važni ili ne važni, ali i mi smo ljudi kao i vi. Nemojte nas vrijeđati i derati se na nas, možda je naš IQ veći od vašeg, al jednostavno imamo manje sreće, ma možda i nije tako. Ali isto smo ljudi, kao i crnci, romi ili kinezi. Imamo pravo na život i na dostojanstvo.
Kad vam se ućini da smo bezobrazni, glupi ili ružniji od vas, stisnite zube, u duhu nadolazećih blagdana i ospostite nam šta smo to šta jesmo, kad već mi sebi na možemo.


update +utopija

jednog dana imat ću ja svoju butigu, ali od nje neću živit. ona će mi bit ka neka vrsta psiho terapije. u toj butigi ću samo ja radit, jer nebi podnila da mi neki lini i glupi prodavać maltretita kupce. maltretirat ću ih ja. ustvari govoriću im ono šta ih ide. bez straha od nekakvih sankcija. samo ko će mi normalan onda i doć u tu butigu. niko. možda neki mazohista. a onda mi neće bit gušt istresat se na njega. a šta će mi onda butiga u kojoj neću guštat. baš bezveze. ništa od utopije.