MALI SUNCOKRET
27.04.2010., utorak
VOZOVI„...Živim u zemlji čija senka ne postoji u svetlucavim odrazima metalnih tračnica. U zemlji koja nije udomljena u intimnom prostoru sveta. Kroz moju zemlju ne prolaze vozovi. Umesto vozova kroz nju se kreće lokomotiva sa jednim vagonom. Mnoštvo usamljenih vagona tumara bez ikakve nade da će se jednom povezati u kompoziciju, bez ikakve nade da će povezati ono što je daleko i različito. Kreću se po navici, preostaloj iz nekog prethodnog života, po sećanju koje pamti slike vozova pridošlih iz drugih i dalekih prostora. U mojoj zemlji nema isprepletenosti koloseka, zato što je svaki kolosek sporedni, ne vodi nikuda, ne obećava ništa. Nema tračnica. Postoje samo trave i cvetno livadsko bilje koje ih je prekrilo. Nema putnika. Niko nikuda ne stiže, jer nema tog mesta na koje bi se moglo pristići, jer nema tog mesta sa kojeg bi se moglo otisnuti. Sva mesta zapala su u užas istosti. A do onog što je isto ne može se doputovati. .................... Postoji samo tišina koju nikada ne prekida zvuk vozova koji se kreću nezamislivim brzinama. Postoji samo veselo lice propasti u obliku polaganog iščezavanja železničkih šina. Katastrofa se osmehuje u liku nemogućnosti da se ode. SANJAM: jednom ću se probuditi u zemlji kroz koju prolaze vozovi. Otići ću na železničku stanicu, sedeću u jednom od vagona ogromne kompozicije, krenuću na put. U kupeu ću čitati novine. Polako ću tonuti u san. Pre nego što usnim, poslednjim budnim pogledom obuhvatiću ono što se zove nebo i videću senku svoje zemlje u jedinstvenoj senci sveta.“ (Dragan Velikić, Beograd i druge priče, 2009.) |
Hvala Đorđe! 
