12
ponedjeljak
rujan
2005
Paulo Koeljo
Napokon i autobiografski roman
Paulo Koeljo
Posle letnjeg pohoda na čitaoce "Zahir" Paula Koelja kuca i na naša vrata, posredstvom Paideie, a pisac poručuje
Elitna kultura je mrtva, živela pop-literatura
Za 23. septembar najavljen je izlazak novog romana Paula Koelja Zahir na srpskom, u izdanju Paideie, negde u isto vreme kad i u SAD. Od aprila, kada se pojavio u Brazilu, novi roman Paula Koelja bestseler je u tridesetak zemalja, no, to je samo početak, jer, prava su prodata za prevode na 45 jezika u 83 zemlje. Od maja, samo u Francuskoj, u kojoj se Koeljo poslednjih godina nastanio u okolini Sen Martena u Pirinejima, prodato je već 320 hiljada primeraka.
Priča je poluautobiografska. Glavni junak je slavan, bestseler pisac, koji se oseća isprazno dok potpisuje knjige po megaknjižarama sveta, ruča sa filmskim magnatima i daje intervjue. Njegova žena, ratni dopisnik, Ester, misteriozno nestaje. Ne zna se da li je kidnapovana, ubijena, ili joj je samo dosadio brak u kome nije ispunila svoja htenja? Da bi je pronašao, pisac najpre mora da pronađe sebe. Tako mu savetuje tajanstveni mladić-mistik, iz Kazahstana, Mihael, koji izgleda zna mnogo više o Esterinom boravištu...
U priču sam ugradio dobar deo sebe
Naslov novog romana pozajmio je od svog omiljenog Borhesa, tačnije iz njegove kratke priče "Zahir" iz zbirke "Alef". Zahir je arapski termin i znači opsesiju. Ali i nešto vidljivo, prisutno, što ne može tek tako neopaženo da se iskrade. To nešto ili neko postaje predmet naše pažnje, a potom i jedina preokupacija naših misli, neka vrsta osvećenja, ili ludila. Za samog junaka, dakle, zahir je zamena za Ester koja nedostaje, i za kojom bi valjalo da se uputi u potragu vrletima Kazahstana. Zašto baš Kazahstana?
Pa
Kritika koja je sa skepsom gledala vrtoglave Koeljove tiraže, posle Alhemičara, ovog puta je blagonaklonija. Nisu retki hvalospevi u kojima se Zehir proglašava najzrelijim Koeljovim romanom, njegovim remek-delom. Ipak, Koeljove oči uprte su u američku kritiku, koja mu je, smatra, dosad bila glavna prepreka da u SAD ostvari slavu kakvu je imao drugde. Kritičarka Vašington posta, ipak, zamera mu zbog nedostatka istinske uverljivosti na kraju romana, i dvosmisleno, roman naziva "kuckanjem na mašini", aludirajući na Koeljovu raniju opasku da se romani sami pišu, dok je romansijer "običan daktilograf".
Amerika je za Koelja i izazov kojem se stalno vraća tražeći inspiraciju.
Verujem da je ta zemlja pretrpela drastične promene u poslednje četiri godine, a reakcija njene vlade nije bila najinteligentnija. Mislim da je glavni zadatak intelektualaca danas da se bore protiv antimearikanizma. Ukoliko to ne učinimo, Bin Laden i fundamentalisti dobiće rat koji svet vodi protiv terorizma. Suočeni smo sa talibanskim vrednostima, naspurot američkih. Ljudi se iz naivnosti svrstavaju uz one koji se bore protiv glavne sile. Kad shvate da time podržavaju represiju, diktaturu, fundamentalizam, biće prekasno. Zato treba insistirati na pravim američkim vrednostrima, a ne onim koje bi Buš da nametne kao takve (što može loše da završi).
Jedna od autentičnih vrednosti savremenog doba, za Koelja je literatura, i to u većoj meri nego ikad. Čak više nego što je rok-muzika uticala na njegovu hipi-generaciju. "Danas se na pisca gleda kao na superstara - i sam sam to više puta iskusio. Ljudi sve više čitaju, jer je glavni medij današnjice pisani medij - internet. Elitna kultura je mrtva, živela pop literatura."
Da to nisu puke fraze, govore i sledeće brojke. Koeljo je jedan od bogatijih pisaca na svetu. Godišnje zarađuje dva miliona dolara od tantijema, a kad objavi novu knjigu, i čitavih pet miliona dolara. Samo ove godine, prodaće, procenjuju njegovi agenti, osam miliona primeraka novog romana. Za 18 godina, prodao je preko 65 miliona primeraka svojih knjiga, na 59 jezika, od čega je 27 miliona primeraka Alhemičara. Na pretprošlom sajmu u Frankfurtu postavio je rekord za Ginisa, kada je na jednoj promociji potpisao primerke svoje knjige na 53 prevedena izdanja!
V.R.
komentiraj (3) * ispiši * #
04
nedjelja
rujan
2005
Misel Uelbek
Mogućnost jednog ostrva" Mišela Uelbeka, najčitanija knjiga u Francuskoj
Polemički roman o otuđenim ljudima
"Mogućnost jednog ostrva" (Fajar), novi roman Mišela Uelbeka, štampan u tiražu od 200 hiljada primeraka, pojavio se 31. avgusta u francuskim knjižarama i počeo dobro da se prodaje. Istovremeno, "haripoterovskom" kampanjom, Uelbekova knjiga, pod etiketom "kontroverzna i polemična", izašla je u još petnaest zemalja. "Ostrvo" je naučnofantastični roman o sekti koja članovima obećava besmrtnost kroz kloniranje i tako postaje moćnija od tradicionalnih veroispovesti. Svaki od članova, kada pređe pedesetu, daje svoj genetski kod i svoju "životnu priču", a potom odlazi u dobrovoljnu smrt. Na osnovu ovih podataka, on biva kloniran kao "novo-čovek". Novo-ljudi u život stižu kao odrasle osobe od 18 godina, žive sami, nemaju mnogo osećanja i skoro da ne poznaju seksualnost. Oni čekaju da na Zemlju stignu Elohimi, vanzemaljci koji će doneti večnost. "Ranije sam čitao naučnu fantastiku, a onda sam prekinuo kada je ušla u ‘sajber’ tematiku. Moja omiljena knjiga je "Grad" Kliforda Simaka, u kojoj se autor bavi budućnošću urbanih sredina. Da li će ljudi nastaviti da se okupljaju i da žive u gradovima, ili će isključivo komunicirati virtuelno", pita se Uelbek.
Uvrnuti izgled
Mišel Toma, poznatiji kao Mišel Uelbek, najtiražniji i najprevođeniji savremeni francuski pisac, po struci je agronom. Zbog hroničnih depresija, on je više puta lečen u psihijatrijskim bolnicama. Shvativši principe trgovine, on je, napustio državnu službu i posvetio se književnosti. Pored cinizma i provokacije, on je rano počeo da neguje čudan izgled - bleda, nezdrava boja kože, smešno odelo.... "Izgled bedaka je njegova karta za književni uspeh", kaže Deni Demonpion, autor knjige o Uelbeku. Istovremeno, Uelbek se obilno koristi popularnom holivudskom ikonografijom o uvrnutim likovima, te se često fotografiše sa cigaretom uglavljenom između srednjeg prsta i prstenjaka.
Okosnicu romana čini "životna priča" Danijela 1, gnusnog i očajnog komičara, sklonog alkoholu i mizantropiji. Shvativši da su cinizam i provokacija najbolji način da se zaradi novac i postane slavan, on se obogatio praveći filmove i skečeve protiv Jevreja, Arapa, žena, staraca, dece i svega što postoji. Živeo je u Španiji sa senzualnom Izabelom, a potom sa Ester, lepoticama nalik Almodovarovim heroinama, i često je odlazio na grupni seks. Potom, prezasićen, on se jedino zanima za svog psa i za sektu Elohijanaca. Dve hiljade godina kasnije i posle nuklearne kataklizme, "životnu priču" Danijela 1 čitaju njegovi klonovi Danijel 24 i Danijel 25. Danijel 1, Uelbekov alter-ego, u svojoj pripovesti iz 21. veka, ne kazuje samo rasističke i seksitičke viceve, nego daje mišljenje o svim važnijim događajima, a naročito o popularnim medijski ljudima. "Volim kada je roman više od omeđene priče i kada mogu da se čuju različita mišljenja i zato stavljam mnoštvo komentara", kaže Uelbek. Prirodno, Danijelovi komentari su preterani, iskrivljeni i cinični, a cilj im je neposredna provokacija i negacija bilo kakvih vrednosti.
Međutim, za razliku od Danijela, cilj Uelbekovih romansijerskih provokacija je dvostruk. On razotkriva mehanizme modernog društva zasnovanog na manipulaciji, prevari, skandalu, novcu i odsustvu duhovnosti. Istovremeno, Mišel Uelbek se koristi svim tim sredstvima radi ličnog i profesionalnog uspeha. Igrajući se položajem pisca bez iluzija, mitova, religije i nade, on postavlja zanimljiva pitanja i stvara uspešne scene. Njegov roman je dobro konstruisan, a naučno fantastični deo je urađen zanatski. Stil mu je ravan, jednostavan, bez posebne izražajnosti, što nije slučajnost, nego izbor, oznaka vremena u kome živi. Uelbekov roman je podelio mišljenja kritike i publike. Jedni ga smatraju filozofskom meditacijom, drugi oštrom kritikom društva, dok treći u njemu vide provokaciju sa komercijalnim ciljem. Sam autor kaže da je "Ostrvo" "na posredan način, kritika budizma", ali da je u osnovi "roman o otuđenim ljudima". Istina se, verovatno nalazi na sredini. Mišel Uelbek je odviše inteligentan pisac da bi igrao samo na jednu kartu. Međutim, ne treba da se zaboravi da je on, nalik fudbalskim zvezdama, za prelazak iz izdavačke kuće Flamariona u Fajar, tražio i dobio milion evra.
Aleksandar Manić
komentiraj (2) * ispiši * #