srijeda, 17.08.2016.

dan šesti ( 6. )

Teta Luce je odlučila nadoknaditi sve izgubljeno vrijeme i posvetiti se Meli ovih par dana koliko god je to bilo moguće.
Osim što je danonoćno nakuhavala sva Melina omiljena jela, zaključila je da je Meli važna duhovna obnova, pa je odlučila povesti nas u Međugorje.
Baš smo se obja tome razveselile, jer nismo nikada bile.
Otprilike smo znale što možemo očekivati.
Odlazak u Hercegovinu zahtijeva prelazak Biokova, što je mene posebno veselilo, a Melu zgrožavalo.
Vijugava cestica kojom vrlo oprezno treba voziti. Ima dva-tri proširenja da čovjek uživa u panorami, ali mi Mela, strašljivica jedna, nije dala stati.
Pametno sam posnimila gdje je proširenje na najvišoj točki Biokova ...no, o tome nešto kasnije.
Usput prođemo Vrgorcem i poslikamo kip Tina Ujevića,



Tinovu kulu,



i crkvicu.



Eto nas na granici. Mela pita:
- Oćel nas ovaj pritresat ?
Ja cariniku pružim osobne iskaznice kroz prozor, al on samo mahne rukom nek idemo.
- Oću da me ovaj pritrese !
- Ma neće Mela. Vidi tri babe u autu. Što da pretrese ?
- Oće kad se budemo vraćale, vidićeš ti !

Stigosmo u svetište.



Gužva, vrućina, žamor.
Na bini žena prepričava svoj životni put, plače, jedva govori, ima knedlu u grlu. Priča talijanski, a neko pored nje, prevodi za publiku. Ljudi u gledalištu plješću i daju snagu da priču nastavi. Priznajem, za mene previše. Osim toga, ja se rasplačem za tren, a ne želim cmoljiti.



Teta Luca zastane da posluša, al je Mela vuče na drugu stranu.
Uđemo u crkvu. Pomolimo se i krenemo dalje.
Pomolimo se i pred Gospinim kipom.
Poželim uvijek i uvijek i stalno, jednu jedinu želju.
Samo nju i imam.



Prošetamo se duž ulice na kojoj je desetine štandova s prigodnom robom.
Ogrlice, narukvice, kape, šeširi, magnetići, križevi, kipovi, krunice, anđeli, šalice, vaze, privjesci, sve prigodno tematski.









U cijeloj toj gunguli kiča, pronađem prekrasne anđele, pa kupim Meli, teti Luci, prijateljicama i kolegicama.



I eto nas ponovno na granici. Pružam osobne, kad čuješ Melu, obraća se cariniku:
- Mogli bi nas pritrest, svašta smo nakupovale.
On se uljudno nasmiješi i mahne rukom da prođemo.
Kad, evo nje opet:
- Jeste vi mene čuli šta san van ja rekla ?
Carinik se pravi da ne čuje.
Ja krenem, sve u nadi da će ušutjeti, a ona bi se svađala:
- Pa oću da me pritrese ! Iman ja valjda pravo na to ?!
Pa se žali cijelim putem na loš tretman. Skroz do Biokova.
A ja si mislim, e, sad ćeš prestati, ne zvala se ja Zvonka !
I zaustavim se.
Na jednom od onih proširenja s kojih puca očaravajući pogled !











Mela ušuti, stane iza auta i gleda sa sigurne udaljenosti.
- Daj, priđi da vidiš ovu ljepotu, kažem joj.
- Ma, ja sam to sve već vidla, odmahne rukom i sjedne natrag u auto.
Bitno da je zaboravila na carinika !

Spustimo se u Makarsku, izljubimo tetu Lucu i odemo spavati.
Mislim, neki su spavali, a neki baš i nisu ...