smotani
nedjelja, 03.03.2013.
Zapaliti ili ne...?
Žedan sam... ja bi nešto kratko, stresno... možda malo prodrma ovu iznutricu i spremeša ove čudne pute kašlja, slijevanja sinusa i ostalih, nimalo dobrodošlih, situacija....  Ti ja dam kratko,.... evo ti nekaj dugo, bu bolje....  a neee.... opet taj čaj... punice... nemrem više .. .već sam proziran od tolike, ničim začinjene, vode... pa jeste vi normalni?? Hoćete da se pretvorim u kapi?? Ko da mi nisu dosta već dodijeljene mi transformacije... pa nemrem više kak svi svirate... ja bi malo plesal po svom...  A buš, buš ti plesal po svom...ali prvo ja dirigiram... pogle kak me tvoja pljučica slušaju... čuješ li ti njih uopće kak fučkaju?! Pa naravno da čujem... pa znate li vi draga punice koliko je to treninga? Koliko treba trbuhozborcu da nauči govoriti iz trbuha.... a mislite da je išta lakše naučiti fučkati plućima i s vama razgovarati? Bolji sam od nessice... dva u jedan ...  ti ja dam dva u jedan...klipanu... ajmo.. pripremila sam sve... za inhalator... isuse... pa kaj baš moram.... pa mulac jedan... još pitaš?! Pa ne mogu ni noću ni danju od tvog kašlja i tuluma u plućima spavati.. tornjaj...  podvio sam rep, uvukao klješta... i krenuo.... juh...kak mi je lepo sve složila... jedan zagrljaj, velika pusa i onako usput... punice.. a da vi prvi malo.... OK, OK... shvatil sam... ne morate niš govoriti... palim makinu.... nabio sam ono čudo na nos i usta... probo se malo švercati...ali, žandar iznad glave.... i samo lagani dodir po ruci ... znal sam... .sve vidi... ok... ma mogu ja to... i dok sam lepo polako udisao te pare.... pomislil sam kak bi bilo lepo da je to neko fino vinčeko... joj... dobro, dobro... dišem... ne smješkam se.... kako mi kašalj nije dozvoljavao terapiju u onom vremenu koliko bi bilo preporučljivo... vrlo sam brzo.... dobio dozvolu.... „za početak je dost... ajde... briši sad u krevet ... ne leći!!! Podigni malo jastuk... i miruj bar malo.... „ mislim da je u bradu promrmljala...“ i zaspi... bar malo.“... istina... cijele sam dane, manje više u i oko kreveta...ali, slabo, doista slabo spavam... iako moja teorija o spavanju...“jednom se bum i naspaval“.. .sada ne pije vodu... jer, čini mi se... da sam kronično pospan... pobrinuli su se i dragi prijatelji pojasniti mi kako postoji još razloga zbog kojih bi vrijedilo malo ubiti oko.... ... ( ovo sam dobio sa nekoliko strana svijeta.... očito mi svi žele nekaj poručiti  )
I sad.... pokušavam se siliti.... i znam, zaspal bum ko beba snom pravednika... jer, čini mi se, što od meda, rotkve, što od sirupa, što od inhalacije... ak niš drugo, bar bum malo ubil oko.... kaj? Pa nema veze kaj je dan..... a nije, noć je? Još bolje.... bar bu se neprijatelj zbudil....  Kako god, glede ovog kašlja imao sam otvorenu raspravu s punicom i njenom frendicom, pulmologom.... pa sad... ma kako one to objašnjavale, crtale, doktorirale.... ja, mali od palube, nikak nemrem shvatiti da je normalno kaj tak kašljem.... jer... sam prestal pušiti?!?!?!  Činjenica da nisam ovak zavijal, nit su pljućica pjevala i svirala ko da ih je sto šrapnela pogodilo, kad sam pušil i preko četiri, pet kutija dnevno.... a sada... već... jen, dva, tri, četiri meseca ne pušim... i na... svirači nikako stat, kao da se zagrijavaju za koncert... u najmanju ruku... hladnog piva... e sad... kak to meni tupanu objasniti? Muči me... zapaliti ili ne.... ma ne, nije mi do cigarete...ali, prestal bum kašljati.... Argumenti su na mojoj strani ... a svi se bore protiv njih... pih... nije ni ova bitka jednostavna...ali, sastavni je dio rata.... i da bi njega mogao iznijeti na leđima... i ovu bitku moram dobiti... jednu po jednu.... Kako god, dan po dan sa novim spoznajama i iskustvima.... ma kako se možda činilo drugačije, zdravlje ipak napreduje u dobrom smjeru što mi je najvažnije.... moj roman je podobro zagazio u već neko djelo sa octranim karakterima glavnih likova... i polako prelazi u fazu zapleta... zapravo, puta do zapleta isprepletenog mnogobrojnim puteljcima, čudnovatim mostićima... jučer sam, konačno, sa sigurnošću utvrdio i imena glavnih likova... kako sve prebacujem na ironiju, humor svog života, tako su i likovi prilagođeni istome.... Alisa u zemlji čudesa je lik iz bajke koji kao da se stalno čudi u ovom, stvarnom, životu i od njega želi napraviti crtić prilagođen svojoj mašti , svojim viđenjima i shvaćanjima ne prihvaćajući jednaka mjerila za sve (prvenstveno za sebe...za nju mjerila ne postoje jer... ona je prva i jedina...u svemu... ), šireći neku „pozitivnu“ vibru prema van a onu negativnu ciljano usmjeruje na izabrane likove koje, ko po nekom pravilu, lako dovlači u svoju šumicu, u svoje bajke ...iz kojih teško je naći izlaz.... prema van...a da pri tom ostanete „netaknuti“... makar i otrovnim prahom koji najjačim zamahom širi bespućima šume ali i šire...ja sam izašao...doduše ne i „netaknut“...ali, putem sam sreo još neke koji bauljaju po šumi, traže izlaz.... ostavio sam im kamenčiće... možda pomogne...naše rane će proć.... ali Alisa će i dalje... ostati u šumi.... čak i Lumen (drugi glavni lik iliti ja)... moj omiljeni lik iz Štrumfova, sveznadar i poprilično mudar tip s kojim sam se često poistovjećivao jer sam jednu riječ znao sto puta preokrenuti ne bi li vidio neku „podvalu“, ušao je na puteljak, ne sluteći kud će ga isti odvesti... u glib od kojeg se poprilično očistio... .zapravo, iskreno, očistili su ga dragi i dobri prijatelji poput Kremenka, Ljubice zubice i ostalih likova koje ću sve redom imenovati omiljenim likovima iz crtića..... Konačno je i sunce granulo i polako pripremam svoje tijelo na aktivnosti u prirodi.... sjemenke su nabavljene... sada slijedi... priprema ....proljeće je, ipak, u zraku.... konačno... Još samo da prestane ovaj kašalj i s kuferićem odem u svoj nespokoj.... kao pravi boem.... ( vrijeme je za iskoristiti zadnje dane „oporavka“...) i uživam u buđenju prirode ali, prvenstveno, sebe samog.... |
- 20:17 - Komentari (29) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||