Uranova pikula
oprostit ćeš mi
sam sebi neću
ne plaši se
molim te
nemoj me se plašiti
Pahuljica U visine k tebi, do zvijezda ću ići
k ostavljenima dolje anđeo će sići
Zajedno ćemo dragi vinut se do zvijezda
za voljene svijat neka nova gnijezda
smotani
nedjelja, 20.01.2013.
Sve je.....bijelo, bijelo :))
Konačno sam jučer organizirao ekipu da me, sa potrebnim „alatom“, odvezu kako bi otkopao auto iz snijega. Naravno, bešćutno sam računao na njihovu pomoć..... Nakon dobrih sat vremena uređivanja parking mjesta autić je dobio sasvim prihvatljiv izgled... a poslije radnih akcija zaslužili smo mornarski čaj pa potom.... mala šetnja do nasipa, po koje spuštanje na lopati, grudanje...pa čak i bacanje po još, većim dijelom, nedirnutom snijegu
Ugledali smo ovu bubu i pomislili koliko će njoj ruku trebati da se iskopa......
A danas..... uspio sam ih sve nagovoriti...da odemo do Bundeka.... I on odiše svojom bjelinom, čistoćom......
Staza oko jezera je očišćena
Baš kao i klupice..... za odmorit noge...i ko zna što sve ne....
A put do jezera... ispresjecan je raznim puteljcima što svojom snagom volje stvoriše mnogobrojne nožice
Svi bi do jezera, do labuda, patkica.... svi bi bacili komadiće kruha da barem malo pomognu u ovim uvjetima ovim bespomoćnim a tako prelijepim bićima ( ja sam podijelio i jabuku..)
Fascinirao me sklad ova dva prijatelja
U povratku sam poželio sladoled...ali... .bed lak... Ledo se zaledio.....
Neki su mislili na tobogan
I filmić koji u sebi nosi toplinu ove zimske idile..... jedna me labudica cijelo vrijeme šarmirala....“imaš još kruha?“... stalno je odlazila, vraćala se... ponekad mi i imala nekaj za reć.... a ova povremena drmanja.... nisam ja kriv.... grude su.... bjesomučno „padale“ na mene.... a i nisam se još sastao s ovom kamericom ( pa htel sam malu.....)
Labuđe jezero na Bundeku....
Predivna dva dana uživancije u pravim zimskim radostima.....maksimalno sam iskoristio... sukladno „policijskom“ satu...
Ispunjen i sretan.... šaljem Vam svima, uz zimsku idilu, pozdrav iz
Od drage Mirjam...
Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa.....
Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan.
/Phil Bosmans/
/hvala Mirjam/
Khevenhiller
(mojoj majci)
Nigdar ni tak bilo
da ni nekak bilo.
pak ni vezda ne bu
da nam nekak ne bu.
Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo,
kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo.
Tak i vezda bude da nekak ne bude,
kakti biti bude bilo da bi biti bilo.
Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo,
pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu.
kak je tak je, tak je navek bilo,
kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu!
Kajti nemre biti i nemre se zgoditi,
da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi.
Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti,
da kmet neje moral na vojščinu iti.
Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo,
kak je bilo, tak je i tak bude bilo.
Kak je navek bilo, navek tak mora biti,
da muž mora iti festunge graditi,
bedeme kopati i morta nositi,
z repom podvinutim kakti kusa biti.
Kmet nezna zakaj tak baš mora biti
da su kmeti gladni, a tabornjiki siti.
Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo,
pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu,
kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu,
pri koncu pak Turčin potukel nas se bu.
A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam
il v katedrale v Zagrebu,
gde drugog spomenka na grebu mu ne bu
neg pesji brabonjek na bogečkem grebu.
( Miroslav Krleža )