smotani
nedjelja, 13.01.2013.
"pobjeda" na pomolu :)
Konačno sam dobio, barem polovičan, rat s temperaturom.... iako nije još cjelodnevno nestala, ipak me, barem dio dana, pušta na „radnoj“ bazi... iskreno, ne sjećam se da se toliko intačila sa mnom... tvrd je orah.... ali ni ja joj nisam ostao dužan, preznojio sam ju dobrano ( najbolje punica zna koliko je posteljine promijenila ) .... no zbog drugih problema izgleda da ću doista morati s njom doći na „ti“ i konačno je odbaciti od sebe... ma jesam ja pekmez i teško mi se rastati od dragih...ali.... jednom i tome mora doći kraj.... one kihoviće i kašljuce sam poprilično dobro savladao.... dio je preuzeo junac, a s ostatkom ću nekako izaći na kraj.... kako god, bar sam malo uhvatio i noćnog sna bez nekih detonacija... od kojih me posljednja poprilično doslovno protresla, ....ali i zvučno a bome i u glavi baš nisam bio na čisto .... ko to tamo sjeva?  Konačno se i ekipa vratila sa skijanja... iako ih vjerojatno ne bi viđao previše ( da i njih ne sredim) nedostajali su mi razgovori, pokoje provokativne poruke ...doduše, priznajem, prijatelj se svaki dan dao u trošak jedne poruke.... bila je poneka i slikovita da mi zazubice radi...ali, dok se tako lepo sprdao sa mnom i mojim mukama dobio je i lepu bojicu... .istina, ne od sunca... već onu plavu, zrelu.... ko boja šljiva.../ kad sam ga vidio jasno mi bi zašto se prozvao „letačem“/ doduše, mislim da se takve flekice, u slengu, i zovu šljive... iako se nije pohvalil letom iznad kukavičjeg gnjezda... Uživo sam u današnjem društvu, i ipak, imao prilike vidjeti neke ostatke tih slikovitih čari skijanja....  kakav je, stabilan i čvrst, uspio je ništa ne polomiti...a ja...ja ću žaliti što to nisam vidio u živo.... no, definitivno... nedostajali su mi... toliko da sam razgovore u trenucima kada sam morao mirovati, posvetio Sanjinom ljubimcu... medi... i sve bi bilo dobro da se punica nije zabrinula čuvši glasove iz sobe........ zna da sam sam u sobi.... polako je otvorila vrata ... doduše, nisam ju odmah primjetio pa sam se medi nastavio jadati.... a on... onako veliki i slatki, smijao mi se i kao da mi je govorio „pati, pati.. .sad znaš kako je kad sam ja u zimskom snu...“ tek njezin smijeh je prekinuo naš razgovor... zadovoljna da ipak (još) nisam prolupao odmah je otišla po novu rundu čaja, ljimunade, i ostalih potrepština...uz komentar koji je bio upućen Juncu...“ stari, izgleda da smo malome dojadili.... eno ga, žali se Brundi“ .. ta je priča uzela toliko maha da sam Brundi i pjesmu posvetio... jer, on me jedini razumije, ne prekida me, ne provocira, ne podbada, nema protuoružje, strpljiv je, ne tjera piti čajeve, mjerit temperaturu...i, cijelo vrijeme mi upućuje jedan predivan osmijeh... osmijeh koji smiruje i daje nadu da, u inat svim granatama oko nas, u inat svim „dobrim“ ljudima i njihovoj „dobronamjernosti“ ima nade za osmijeh koji, kao melem, vida sve rane i daje snagu za tjedan koji predstoji.... u nadi da ću se konačno riješiti ovih dotepenaca u mojem tijelu, srediti radnu temperaturu, odraditi „zaostalu“ kontrolu, vrijeme je posvetiti se i nekim aktivnostima koje nisam mogao zbog zabrane izlaska,,, od sređivanja nekih osobnih stvari do aktivnosti oko novog posla.... samo da kontrola prođe kako su zamislili i ja sam na konju..... nekako mi se odužilo ovo vrijeme nerada, malo su me povukli neki virovi..ali, siguran sam.... brzo će sve doći na svoje... samo da dihtunzi izdrže... a sve ostalo...i tako, već vidim, bit će dobro....kao poznati ziheraš sve sam stavio na papir, posložio, proučio, sagledao ( hvala Bogu, vremena i mira bilo je na pretek) .... ne vidim nikakve prepreke ni na jednom putu i to me veseli.... konačno smirenje donošenjem nekih odluka kojima će se i neki „repovi“ koji opterećuju više neke drage ljude iz moje okoline nego mene donijelo mi je i novu snagu za sve ono što sam proteklo vrijeme držao na „ledu“.... od posla ( doduše, njega sam iz objektivnih i subjektivnih razloga malo stavio na čekanje), do šetnji, uživanja, druženja... i... nadam se, skorom odlasku na ranč... pa za želio sam ga se... a siguran sam..i on mene... ( srećom trava je sad u hibernaciji pa me neće dočekati šuma striborova ) ... planovi su tu, ciljevi zadani...sad kreće... ackija...  Za početak.... danas sam gledao kako pada li pada...i strašno se namučio  Istina, vuče me izaći van i malo i mirisa upiti...ali, oštar pogled punice jasno mi daje do znanja „ne bu išlo“.. čak ni misli poput... „pa treba malo očistiti ispred kuće“ nisu pomogle... pa dobro... hoću li ja ove godine osjetiti snijeg?? Kad je onako lepo zapadao bil sam opet u beloj kući .... a sada... nisam u beloj..al ipak sam u kući.... mislim da će mi preostati Sljeme .... kad se oporavim od ovih smetala.... a ipak....dobro da sam ih zadržao... kako bi im jadnima bilo sad na ovom vremenu?  |
- 16:45 - Komentari (14) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||