smotani
srijeda, 06.07.2011.
šepavi mrav...
Malo me ukočilo pa polako pišem...ali, nema veze, bar nećete trebati žurit čitati  Tjedan je započeo...umorno.... kako sam ponedjeljak dočekao budan, opijen svim uzbuđenjima prethodnog dana.... jedva sam dočekao ić na posao... nekako sam tumarao po sobi ko neki zombi... i jedva, jedva sam dočekao podne i „uredsku“ feštu koja, iako je bila iznimno kratka, bila je slatka ... a kako ne bi... kad vam za rođendan uz novi pisaći set poklone i kuharsku kapu.... uz, epopeju moje drage „divljakuše“.... „ novi pisaći set ti je da nas se sjetiš na novom radnom mjestu a kapa... kuharska kapa... ona ti je da te uvijek podsjeti i da ne zaboraviš zakuhati... onako kako samo ti znaš...“  Naravno da kapa ima simboliku zbog nekih situacija i lavina koje sam, naročito zadnje vrijeme, zakuhao..a tak je to... kad te lupaju sa svih strana, kada se povučeš sa svih bojišnica onda ti ostaje ona koja ti je jedina preostala, na kojoj se moraš boriti i izboriti makar za opstanak, za egzistenciju... makar na poslu... i dobro je imati barem tu bojišnicu – ne stignem razmišljati o porazima, ne važem ko je što i kako rekao, ne odgonetavam kako je rečeno bijelo a bilo je crno - preusmjerio sam sve snage baš tu... na poslu...a kao da sam i imao izbora koliko smo desetkovani... i, kada otkriješ masu nelogičnosti, otpora...onda, bez obzira na cijenu, uhvatiš se u koštac s njima... ma znam ja da se sa rogatim ne treba bosti...ali, kako su i meni narasli rogovi posljednjih mjeseci vrijeme je da se naučim služiti s njima – a jok.... nisam mislio na rogove nekakvog šefa..a jok...mislio sam na rogove života.... Iako sam rakonja po hokoroskopu ova tvrdoglava, bikovska uloga, kao da mi je legla... , kao da je isplivala ona zagorska krfca „sve bum vas tužil“ , kao da je došlo do izražaja ono značenje u čestom prozivanju moje majke „ma tvrdoglavi magarac“, a oklop...onaj rakovski oklop...pao je.... doduše, puno ranije...i kako sam, ovako ogoljen, otvoren za sve udarce, kao da tražim onaj koji će jače boljeti od onih koje život nanese...... kao da dinstam i dokuhavam cijelo vrijeme...a. stvari su sve samo ne bolne... izazovu one poneki bijes, ljutnju, totalnu nevjericu pa i smijeh...ali, ne bole..... ne bole možda zato što sam od svojih rana ojačao ili....ili su prethodne toliko jake da drugu bol i ne osjetim? Nemam pojma....ali, izgleda mi kao da se zabavljam dok drugi čupaju kosu....a je li zabava i po 14 sati biti u poslu? Ma je..... ako tako prihvatimo..je. ako vidimo tome kraj...je..... ako znamo rezultat...e to ipak ne znam – ali, kažu.... bit će kraja.... i nadam se da kraj neće biti tek korak do očaja... da ćemo, ipak, moći prošetati......a opet, kako sam i rekao, jako dobro dođe okupirati ovo malo mozga što mi je ostalo, ne misleći na one rane....Dakle, doista sam skrenuo.... Brzinski slavljenički gablec, brzinska primopredaja darka i... juriš na posao.... no, ništa me nije uspjelo razbuditi...baš ništa.... tupo sam gledao u papire pred sobom a misli su odlutale.... i ko zna do kada bi ja tako „lepršao“ da nije uletila guzdarica „hitno....trebam te.... dođi....“. pogledao sam „mamu“ i vidio ogroman upitnik iznad njene glave.... polako, kako samo to ja znam, krenuo sam van.... „kaj sam opet zabrljo?“. Dočekala me sa smiješkom..“sjedni“ .....sjelo drvo na drvo (doista sam bil pospan ko klada) započela je.... „gle, znaš.... trebalo bi hitno pripremiti......“ ajde dobro... nije grijeh.... sa poslom se mogu nositi.... preuzeo sam zadatke i krenuo van...kad.... „ček, ček... a nemožeš sam tak otići“.... uzela je neki paketić, prilazila...i...“pa daj da te za uha navučem..“ hm.... e pa sad.... pala je čak i čestitarska pusa - inače..... nikad, baš nikad...u svih devet godina koliko se znamo nisam primio njenu čestitku...pa sad nek ne budem puran......kako je i red... otvorio sam paketić...a ono.... novi pisaći set ..  bate, kaj ove moje misle da idem u kadrovsku delat i pisat rješenja o otkazima?? Konačno, do odlaska ima još vremena.... Naravno da nisam ostao duže od sedam na poslu – pa bil sam pospan.... No, valjda zbog prevelike zezancije kako me već dugo leđa nekako služe, jučer sam osjetil tupu bol.... malo teže ustao, još teže se istuširao...a najteži dio je bio sa predhistorijskim lapom i njegovom težinom dotaljigati do auta... u ovakvim situacijama mi stvarno dođe da sam sport bili i da izvadim neki mali autić iz torbice..... no... dok sam ulazio...bol je ojačala... prvo što sam pomislio da je od Ee prešlo na mene .... no, nekako sam, uz medicinu, preživio dan ... nebo je slutilo na nevrijeme.... naravno, moje dame u ljetnim haljinicama i, dakako, bez kišobrana ... popalile su mi svih pet iz auta a ti smoto...... po najvećem pljusku, lijepo, lagano, s noge na nogu od parkinga do doma.... da mi je bar šampon za tuširanje tu.... zaboravio sam kako je lijepo šljapati po kiši.... i bol zamijenio mokrim oduševljenjem ..... prisjetio sam se kad sam, ko klinac ( a kao da sam sad odrastao) obožavao skakutati po lokvicama, kako je majka uvijek ospice dobivala kad sam došao kući, kako sam nove tenesice sredio prvoga dana..... ( a nisam kriv kaj je kiša pala...) No, kako god, navečer sam, uz pojačanu medicinu, zalego na masažer.... joj koja milina... sva sreća da ima tajmer jer...zaspao sam ko klada...... Naravno da bol nije niti danas prošla...ali, ufural sam se..... tabletice, manje trkavele i... nekak se da.... samo da mi još ne jašu za vratom sa nekakvim suludim zadacima.... a lepo sam im reko...hipodrom vam je prek Save pa tam jašite...... Ipak, ma koliko dinamično....ostaje vremena i za moje misli..... koje eto, danas ne mogu uputiti kome želim (imam zabranu.....  )..... ali, zapisat ću ih ovdje... sretan ti rođendan, draga Račice  .. .a jesmo mi rakovi pomalo čudni..... nikak da u ritmu odradimo dva napred jedan nazad...ili obratno...uvijek smo u nekom raskoraku.... baš... baš kao i život.....A čini mi se da je raskorak nastao i u firmi..... no, to je već stara stvar...samo, nemam pojma ko bu uspio duže stajati u tom raskoraku...ja idem malo prileć i poravnat se....a oni ... nek vježbaju....ja i tak uvijek kasnim, ko šepavi mrav..... |
- 19:05 - Komentari (23) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||