Uranova pikula
oprostit ćeš mi
sam sebi neću
ne plaši se
molim te
nemoj me se plašiti
Pahuljica U visine k tebi, do zvijezda ću ići
k ostavljenima dolje anđeo će sići
Zajedno ćemo dragi vinut se do zvijezda
za voljene svijat neka nova gnijezda
smotani
srijeda, 05.01.2011.
zahuktalo ....
Nisam se pošteno okrenuo i već je sredina prvog tjedna ove godine. Još uvijek sam na upoznavanju s ispisivanjem imena ove godine...2011... tu prčkam i griješim, još uvijek
Uz finaliziranje svih papira vezanih za prošlu, u najvećem sam zaletu izrade godišnjih analiza, izvješća, ali i primjene nekih novih, kako Zakona tako i internih Pravilnika i Odluka – sve se nešto ponovilo.... baš za Novu
Viroze, gripe, porodiljni, umirovljenici – bitno su razrijedili radnu okolinu – i ponekad se iznenadim kad uđem u nečiju sobu, tražim nekoga i shvatim da je stol prazan.... ni na to se još nisam naviknuo a kako bi na 2011.?
No, sredina prvog tjedna je prošla – sutra malo odmora, a prekosutra – prema zaslugama, ostajem doma juhuuuuu..... ali, ne, nemojte pomisliti besposleno – dok će neki raditi u firmi, ja ću doma – jer za ovaj dio prijeko mi je potrebna moja glasna muzika, neprestano prekidanje susjeda na vratima sa pitanjima „jel i vama curi?“, „kak kod vas griju?“ (kao da imam svoju toplanu?!) ...već sam pomalo izluđen tim pitanjima – pa ljudi dragi, ne mislite da nakon skoro četiri desetljeća treba ili nekako očistiti kamenac iz radijatora (iako ni sam ne znam kako bi to izveli) ili... promijeniti iste .... pa odslužili su svoje..... a ovo s curenjem... dakle, fakat ne kužim – više ne farbam čeone zidove u kupaoni i WC – taman pofarbam, a ono...slin, slin..... fleka... prva, druga, treća.... i naravno poruka odgovornih – kvar otklonjen, možeš farbati .. .e neću! Zamislio sam si da je to neki Picaso ušao u ove moje odaje, hitio malo farbe i sad imam neki mural...
Sutra ću, definitivno, spavati dok se ne probudim! A obzirom da mi je neradni dan, pretpostavljam, buđenje će biti oko sedam, osam..... No, kako god, dan za mali odmor, malu okrjepu organizmu ... a onda, do kraja vikenda, ako bude volje uz ono što moram, malo bi svratio na viksu, malo prošvrljao po dućanima, malo zabavio sebe...
U toj zabavi je jedan dio kojem se posebno veselim – moram do mame malog Mrvička zbog nekih pojašnjenja vezanih uz posao – bate, tak je naglo prešla da nas nije poučila u neke detalje svog zanata pa moram na dopunsku nastavu – ako bude sreće možda vidim i malog pišulinca – doduše, sada neslužbeno, ali ipak.... jedva čekam da vidim tog galamđiju ( da samo čujete koju glaščinu ima)
Ove naše „zamjene“ za porodiljni i penzionerke, za sada, teku vrlo dobro – još nismo dobili po piksi, svaki smo dan do šest, sedam – ma to samo dok ne savladamo gradivo ( a onda bumo skužili da pol stvari nismo napravili hihi) , ali, mi smo zadovoljni – a zadovoljstvo djelatnika je najbitnije ...
I, nemrem vam reć kak je tiho kad se „mama“ ne čuje – malo ju je temperatura načela ( još na Staru godinu) i jučer smo je poterali doma – pusto je, osjećam se usamljeno jer, nerijetko, ostanem sam u sobi a kolegica, sama u drugoj – ali, čini mi se da ću uskoro postati ko hobotnica – ne, ne ona sve guram na svoj stol jer više ni sam ne kužim kaj ko mora napraviti i, kada kome fale papiri, lijepo, bez pitanja, dođu, prekopaju jedan „nesortirani“ kupček, uzmu kaj im treba – a ja, ponosno, a da prstom nisam mrdnuo, slavodobitno gledam kako se „moja“ hrpica smanjuje.
I dok obijam telefonske brojeve više Kupaca kao neki utjerivač dugova, a s druge strane se javljaju automati – na kolektivnom smo godišnjem, ili se javi portir – ne rade do desetog, ili se ipak neko javi – joj, ja samo dežuram...... mislim si kako oteti par dana godišnjeg? Pokušao sam misli i na glas izreći a odgovor u stilu „pa evo, imaš sada četiri dana, ti nemoj u petak doć“ dao mi je potvrdu da još nije vrijeme za godišnji...pa, kad bolje i razmislim – i nije, neka malo zatopli pa ću ja u svoje radove na kučici....a do tada ću, definitivno, ova četiri dana spavati barem četiri sata dnevno – moram.... ovo je pomalo već nevjerojatno kako mi uspijeva ostati na nogama – doduše, odmorim ja malo na podu, asfaltu, gdje stignem – kao jučer na sred parkinga koji, prekriven ledom skrivao zamke.... dobro, nisam se polomio, ali, pojedina mjesta se osjete, a bome, malo sam i farbe dobio – one lijepe crno sive ....
malo veselog mixa - ovako su me danas "šopali" samo da ostanem budan ( a kao, imao sam vremena spavati )
Od drage Mirjam...
Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa.....
Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan.
/Phil Bosmans/
/hvala Mirjam/
Khevenhiller
(mojoj majci)
Nigdar ni tak bilo
da ni nekak bilo.
pak ni vezda ne bu
da nam nekak ne bu.
Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo,
kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo.
Tak i vezda bude da nekak ne bude,
kakti biti bude bilo da bi biti bilo.
Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo,
pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu.
kak je tak je, tak je navek bilo,
kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu!
Kajti nemre biti i nemre se zgoditi,
da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi.
Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti,
da kmet neje moral na vojščinu iti.
Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo,
kak je bilo, tak je i tak bude bilo.
Kak je navek bilo, navek tak mora biti,
da muž mora iti festunge graditi,
bedeme kopati i morta nositi,
z repom podvinutim kakti kusa biti.
Kmet nezna zakaj tak baš mora biti
da su kmeti gladni, a tabornjiki siti.
Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo,
pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu,
kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu,
pri koncu pak Turčin potukel nas se bu.
A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam
il v katedrale v Zagrebu,
gde drugog spomenka na grebu mu ne bu
neg pesji brabonjek na bogečkem grebu.
( Miroslav Krleža )