smotani
četvrtak, 08.10.2009.
Neradni dan...
|
Aham – konačno neuobičajeni dan. Zahvaljujem velikom Saboru što je na današnji dan donio veliku odluku, što sam, uči te odluke, na jučerašnji dan, torpedirao ko mali od palube kada su neki šištavci gađali Gornji grad – ponekad imam osjećaj da me i danas bole noge od te bježanije i da se i danas gušim samo od pogleda na taj dim – a nije, znam da je to od cigareta, alergija, od kostobolje, od povreda... pih... Neuobičajeni dan sam počeo jutarnjom kavicom koju si već dugo nisam priuštio uz komp, malo šećući virtualom – prvo, dakako, dnevni tisak – zapravo, nikad mi nije jasno zašto sam sebe mučim sa tim stvarima. Kao da će se nešto promijeniti ako ja saznam neku vijest više ili manje, kao da će zbog mojih komentara nešto biti bolje, kao da će meni biti bolje? No, taj mazohistički ispad je dio mog rituala i ne mogu se od njega odvojiti. Kada su me podobro naljutile vijesti odlučio sam malo prošetati neobičnim vijestima i nasmijao se zbog hapšenja djevojke koja je prije deset godina posudila video kazetu a ne vrativši ju optužena je za krađu, bizarnost jednog gradonačelnika koji prosjači na ulici i time puni gradski proračun (na što sve vlast recesija neće primorati), izbor najljepših plastičnih grudi ( ja fakat ne vjerujem više kaj se sve više bira kao inn), jednu suludu potjeru pri čemu sam shvatio zašto se treba paziti policije na cesti hihihi Nakon svakojakih vijesti kojima bi se ponekad i nasmijao da nisu za plakat, prošetao sam malo po blogosferi u koju već dugo nisam sa ovakvim mirom ušetao... nekako me vrijeme gazi i bježi mi iz ruku.. a ne, ja ne starim !  Kako kavica, kad se pije ovako opušteno, brzo hlapi krenuo sam u malo raščišćavanje nekih nagomilanih predmeta. Očekivao sam dostavu davno naručene magnetne podloge sa lavandinom aromaterapijom za moje jadikovke po kičmi, kukovima a i neurednim snom, čime sam, nadam se, prištedio pokoji izdatak državi za magnetne terapije bez kojih, uz ine, ne bi gackao na svoje dvije. Neradni je dan, ljudi su, konačno, doma i dostava je iskoristila taj trenutak.. i da, opet sam peglao svoju karticu – sada sa planiranim izdatkom ali ugrožen onim neplaniranim... i, znate, sad razumijem državu i našeg ministra – stalno nešto curi bez kontrole, stalno se krpaju neke rupe –ali, ja svoje pokrpam do kraja i ne vraćam se dragi ministre „dokrpavati“ kao, mi npr. ceste – krpa na krpi.... a plahte niotkuda ... U maloj pauzi, zapalio sam jednu i naslonio se na balkon odmarajući oči u predivnim bojama koje, polako ali sigurno, donose jesen i u moj kvart  Koji raj za oči, odmor za dušu... no, iz razmišljanja me pecnula misao na nedugo srušen balkon u zgradi daleko novijoj od moje i brzinom munje sam se uvukao u stan, zavalio na trosjed i malo vrtio po TV programima... I konačno je dostava stigla, divio sam se svom novom „podmetaču“ na kojem ću, nadam se i vjerujem ipak malo doprinijeti zastoju u kvarenju moje godine proizvodnje. Ipak sam se malo raspitao prije ove investicije – kažu stručnjaci „ škodit ne može, ali može pomoći“ – jer, na svojim nogama, doista nisam nikada štedio – od širokih tenesica koje jedino mogu navuć kad nateknu, preko sobnog bicikla ( jer pravi kažu ne smijem previše zbog kičme), dobrog madraca koji mi je donio i bolji san ali i puno manje bolove, raznih prostirki na kojima gotovo redovito vježbam.... eto i novog ljubimca .. .samo, kako lavanda miriši mislim da se do ponedjeljka neću budit hihi...aliiii i moljci više neće čeprkati po mojim vestama   U dilemi da li da se zavalim na novu podlogu ili, ipak, nastavim davno započetu generalku – odlučio sam – moram iskoristiti ove dane i završiti sa generalkom... – uf, uf...  |
- 15:52 - Komentari (18) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||