smotani
ponedjeljak, 17.08.2009.
Opet po starom
Prošao vikend, prošao tjedan „zagrijavanja“ s poslom. Kreće sve po starom, iako ne u cijelosti. Malo više brige za samog sebe možda zvuči egoistično, ali, dobro će doći.  Za početak, redovite terapije (tek pokoji preskok), laganiji tempo, i uživanje u prirodi. Doduše, ovo posljednje mi i nije tako strano. Kako je ovu subotu bila Gospa vikend je prošao u potpuno drugom ozračju. Naravno, poklonio sam puno pažnje svojim biljkama, malo i kosio u petak, ali, najviše sam uživao u pogledu na predivne boje raznolikog cvijeća i plodova koji su me nagradili  . Odmarao sam oči i dušu        sve do trenutka kad me je, iz mojih misli, prenula glasna truba na dvorišnim vratima. Naravno, prvi su stigli kumovi, jer kumica se od petka navečer veseli peki, „tenisu“ i inim ludorijama koje ćemo raditi. Za sam start aktivnosti, morao sam napuniti mali bazenčić da se mali Gremlin ima gdje rashladiti.... Kako je kiše bilo, ipak dovoljno, rezervoari su puni i nema razloga da maloj ne udovoljim toj želji. Uživa razvlačiti crijevo preko cijelog voćnjaka – iako to uopće nije potrebno, a ja mrzim poslije skupljati ga oko voćaka...  Dok se voda grijala, uz kavicu i smijeh dočekali smo Ivanu i Mladena. Dakle, taj čovjek nema mira ni vikendom. Čim je izašao iz auta sa svojim koferčićem i lapom znao sam da će me udaviti za raspravu. Predložio je da se odmah posvadimo kako bi ostatak dana bio u normalnom ozračju. I bi tako...ta svađa, naravno, nije prava, nego je vezana uz one sulude predmete koje vodi, a koji nikako da dođu u završnu fazu. Znam da ga pomalo ljutim svojim stavom, ali, nekako sam zasićen svime... Fizičke aktivnosti u igri i smijehu su bile nešto što mi je nedostajalo. Nedostajao mi je ovaj mali „vrag“ i njene sposobnosti da me nasmije i rasplače u isto vrijeme. Još kad sam bio u bolnici imala je neke „ispade“ koje je, naravno, ponovila i po mom povratku. Ma obožavam tu malu.  I sad je imala nekoliko bisera.. kada djeca prisluškuju razgovore odraslih, kada se mi malo opustimo i našalimo, zaboravljamo da male uši sve čuju ali... prijevod je ponekad komičan a ponekad... .no, sve u svemu, ovaj puta sam joj samo morao obećati da neće ostati i bez kuma ( držao sam fige, jer to će se jednom morati dogoditi, a dan baš i nije bio za objašnjavanje kada se to i zašto može dogoditi)..kako me ulovila dobre volje, odmah je tražila i drugo obećanje.. .koje joj nisam mogao dati, ali, koje sam ostavio kao mogućnost.... pa nisam ja još za otpisat da ne bi mogla imati i kumu  Kako su došli, relativno rano, bilo je vremena i za gablec, strku, viku, nogomet, „kupanje“ u bazenu..... Velika cura, naravno, više nejde spavati popodne, a baš smo mislili imati malo mira i upustiti se u neke „odrasle“ razgovore.. oni će ostati za neku drugu priliku a mi smo se primili nogometa... komična podjela.. .cure protiv nas – njima je sve dozvoljeno – od lupanja po nogama, primanja za majicu, pa čak i hlače.. .ne, nisu birale sredstva da se domognu lopte...a kumica je lijepo stala pred mene i onom svojom predivnom facom i tihim glasom zavapila „pa kume, nećeš valjda ti ovako veliki meni uzeti loptu?“  naravno da je to ličilo na sve osim na nogomet, ali da je igran osa žarom, pogotovo sa ženske strane... o je.. nekoliko modrica još će me jedno vrijeme podsjećati na ovaj vikend.Ivana je donijela, meni najdražu, čokoladnu tortu.. .nemam pojma kako se zove..ali, sama čoksa... dakle, razvalili smo je u dva poteza i dobili jedan pogrdni komentar kako jedemo... hm, e pa draga Ivana, ako si to radila za izložbu, trebala si reći....  I, vrijeme nam je malo pobjeglo pa se i planirani kasniji ručak pretvorio u kasnu večeru.. Za papicu su gospoda naručila peku.. .nije da se hvalim, ali, nekako mi to ide.. .prvi puta kad sam je radio bilo je to..ajme majko...ali, sada sam već velemajstor u tom poslu ( i ko kaže da se na greškama ne uči?). Meso je bila teletina, ali i komad piletine za malog Gremlina.. stvarno ponekad kokodače toliko da pomislim da joj je to od piletine... i, dok se peka pekala, prionuo sam u berbu plodova iz vrta za miješanu salatu.. ponosan sam na plodove, a naročito su me ove godine iznenadile paprike, krastavci i mali paradajzići.... ludilo... moj šegrt u kuhinji je napravio toliki kaos da, kad je Ivana ušla u kuću, samo je tiho prokomentirala... bate, ko da ti je kćer... ali, moram priznati, brza je na pospremanju kao i ja,.. .za čas smo mi to fiju, briju i neredu ni traga. Pala je već dobrano noć, topla noć..sjedili smo na terasi i uživali u onom miru i tišini... kumica i ja smo brojali zvijezde, zamišljali želju i lovili padajuće... ali, naglasila mi je „kume, ne smiješ reć želju jer ti se neće ispuniti“... i tako, šutim,  nisam rekao želju, da ne bi to bio razlog neispunjenja.. .a ja se nadam.. nadam se da će mi ta padavica donijeti ostvarenje.. .ona ili ja? Nemam pojma, ali, idemo prema njoj.... |
- 22:54 - Komentari (18) - Isprintaj - #
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||