smotani
utorak, 24.02.2009.
U prolazu...
|
Samo da se javim, živ jesam Iako, po malo bijesan..... Što na komp koji me doma davi Što na teret koji mi guzda stavi.  Na žalost na poslu vremena nemam I svim se mislima k Vama spremam No dok kramp doma ne proradi Bit će teški moji jadi.....  Samo u mislima družit ću se s vama Barem dok na poslu ne prođe galama Jer od buke i posla što se javi Narasle mi nove sjede na glavi....  Al, još danas izdržat ću tu zbrku Sutra već lagano dižem frku Maske će sutra svima pasti A moj se raport mnogima neće dopasti  No, iskreno, više razumijevanja nemam I polako misli u glavi spremam Što čovjek bolji prema drugima biva To veća je njegova moralna briga Dilemu u glavi ne želim imati Neosnovane kritike ne želim primati Karte sam svima na stol posložio A i guzda se sa mnom složio  Neka se sada i osmjesi zalede Ne želim više gledati nerede I metla je polako počela raditi A ja ću uskoro slaviti...  I dok iščekujem još jednu pobjedu Dok se neki nadaju neredu ja mirno kročim u novi dan a novi mi komp dolazi u san  ne znam dal staroga uspjet ću srediti koliko ću ga još dana glediti... no kad mi i s njim pukne film neću više biti fin!  Samo sam toliko vremena ukrao poslu Moram jurit, da ne dobim po nosu....  Dragi moji, na žalost.... komp je doma na izdisaju.... virus, kartica... nemam pojma više što je... ali, od jučer ni najjednostavnije stvari ne funkcioniraju. Generalka je na pomolu.... a do tada... koliko Vas uspijem s posla obići... ali, mislim na vas.. i, nedostajete mi... No, požurit ću ja...... Voli Vas Smotani  a asociralo me i na Meri...u prolazu.... kao da je i moj komp u prolazu  |
- 14:44 - Komentari (78) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||