|
smotani007@gmail.com
Uranova pikula
oprostit ćeš mi
sam sebi neću
ne plaši se
molim te
nemoj me se plašiti
Pahuljica
U visine k tebi, do zvijezda ću ići
k ostavljenima dolje anđeo će sići
Zajedno ćemo dragi vinut se do zvijezda
za voljene svijat neka nova gnijezda
|
smotani
subota, 15.11.2008.
Gospođa Viroza
Od svih današnjih planova – ništa!
Kako se u tren sve promijeni, kako se sruše planovi, snovi, želje…Današnji mali tulum u čast, već prošlog, imendana, pretvorio se u jedno ništavilo. Nije ga bilo! Slavljenik od jučer muku muči s nekim podmuklim zdravstvenim problemima – kako bi neki rekli „pročišćavam misli“ . Nisam baš ni spavao…izgleda da je gospođa Viroza odlučila obuzeti me svom silinom svog zagrljaja, toliko čvrstog, toliko jakog. Evo, ona je jedna od rijetkih koja me u posljednje vrijeme uspjela preznojiti. Baš se osjećam iscrpljeno. Ni nekadašnji odlasci na Sljeme nisu u meni stvorili toliku nemoć, toliku slabost.
Ležeći u krevetu vrtim po TV programima…sve mi je dosadno, sve mi ide na živce, ne mogu se koncentrirati. Nailazim na jednu zgodnu emisiju o životinjama…ne, nemam snage pratiti. Trenutno niti svoj jezik ne razumijem..a diš mi sad Engleski…
Zažmirio sam, pokušao se opustiti, zaspati i malo skupiti snage. Nejde ni to – malo groznica, malo brzog trčanja, kojem na putu stoje neke prepreke – kutije sa stvarima iz očeva stana a za koje još uvijek ne znam kud bi s njima…
Uf..gladan sam, a nisam… bojim se jesti, uzimam bobi štapiće. Dvopek, juha… Pa, gospođo Viroza .. i ja vas volim ali, budite malo nježniji!
Ovo, privremeno, mirno ležanje bilo je sve samo ne mirno. Misli su radile 100 na sat. Svašta mi je proletilo kroz glavu, ali..neke su se misli zadržale. I opet, pomislio sam kako ona provodi popodne? Kako je? Da mi je samo malo čuti njezin glas, njezin osmijeh…barem to…. Znam da je to nemoguće, ali, zašto se ne nadati? Zašto ne vjerovati? I opet se sjetim obećanja, i opet se pitam zašto se ona daju? Kada možeš „prekršiti ga“? da li to uopće smiješ? Uf… opet sam se malo zamislio…
Sva sreća, iz tih me misli prekinuo zvon telefona. Ne znam zašto, ali tog sam trenutka pomislio da je sa druge strane ona…. Vjerojatno zato što sam baš tada o njoj razmišljao. Ali..nije, bila je Tihana. Došla je u telefonsku vizitu provjeriti kako sam. Kako se družimo ja i moja gospođa Viroza… kako blizu stanuje, ponudila se napraviti neku klopu i donijeti. Ma ne, hvala ti draga, složio sam si ja nekaj, a iskreno, nisam baš i gladan – mislim gladan sam, ali ne mogu jesti.
Moji dragi prijatelji, s kojima sam se večeras trebao družiti, zaključili su da muljam jer se neću družiti s njima…kao.. i tako me nešto često viđaju u zadnje vrijeme – eto, i oni misle da sad neiskren, da lažem, da muljam…. Uzaludni su bili pokušaji objasniti im da nema razloga ljubomori, da poštovana dama može trenutno zauzeti i obuzeti moje srce, ali da će to biti prva žena koju ću ja najuriti, i čak štoviše, velikodušno sam im imenovanu ponudio na korištenje….Eh, niti jedan se nije našao, raširio ruke, i prihvatio gospođu Virozu u svoj zagrljaj…
Tumaram po stanu…toliko posla, a nemam snage…. Ne mogu… bauljam ko neki pijanac….eto sad će i ples sa zvijezdama…super… možda da gospođu Virozu zamolim za ples? Možda da ja nju malo preznojim, izmorim?
Idem se ušuškati u krevet, idem plesati sa zvijezdama…U mašti imat ću partnericu i muziku na koju ćemo zaplesati… poletiti beskonačnim prostranstvima misli, osjećaja, snova….
A jesam neki sentiš danas…… Gospođo Viroza..vidjeste li vi što mi radite??? Ajmo…iš, iš…..
|
|
|
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati
Koraci su postali laki...
Nisam prestao misliti...
Niti želim zaboraviti....
Samo.... želim živjeti....
Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....
kavu/e molim:)
Vas je bilo...
Od drage Mirjam...
Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa.....
Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan.
/Phil Bosmans/
/hvala Mirjam/
Khevenhiller
(mojoj majci)
Nigdar ni tak bilo
da ni nekak bilo.
pak ni vezda ne bu
da nam nekak ne bu.
Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo,
kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo.
Tak i vezda bude da nekak ne bude,
kakti biti bude bilo da bi biti bilo.
Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo,
pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu.
kak je tak je, tak je navek bilo,
kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu!
Kajti nemre biti i nemre se zgoditi,
da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi.
Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti,
da kmet neje moral na vojščinu iti.
Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo,
kak je bilo, tak je i tak bude bilo.
Kak je navek bilo, navek tak mora biti,
da muž mora iti festunge graditi,
bedeme kopati i morta nositi,
z repom podvinutim kakti kusa biti.
Kmet nezna zakaj tak baš mora biti
da su kmeti gladni, a tabornjiki siti.
Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo,
pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu,
kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu,
pri koncu pak Turčin potukel nas se bu.
A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam
il v katedrale v Zagrebu,
gde drugog spomenka na grebu mu ne bu
neg pesji brabonjek na bogečkem grebu.
( Miroslav Krleža )
..... i... meni.....
|
|