U glazbarnicama Učiteljske škole čula se često
svirao sam i ja
sanjao karijeru guslača
na unuci je ostalo da ostvari mi snove
sad ona vježba učenike nove

Vodi me gdje pleše mrtvih violina prah,
vodi me gdje skriven čami poraženi strah,
granom masline ogrni mutna sjećanja,
odvedi me do ponora,
odvedi me do ponora.

Vodi me ljepotom kad se nađem opet sam,
zabranjenih pokreta još korak osjećam,
lagano razotkrij ono što odavno znam,
odvedi me do ponora,
vodi me, vodi do dna.

Vodi me kroz zvona plesom blijedih velova,
vodi me polako sjenom drevnih borova,
prestarjele, još nas cijedi duša nezrela,
odvedi me do ponora,
odvedi me do ponora.

Vodi me gdje djeca zovu svog rođenja dar,
vodi me kroz koprenu što mrljom gubi čar,
podigni mi zaklon i zameti svaki trag,
odvedi me do ponora,
odvedi me do ponora.

Vodi me gdje pleše mrtvih violina prah,
vodi me gdje skriven vreba preporođen strah,
dodirni me velom ili sakrij rukama,
odvedi me do ponora,
odvedi me do ponora,
odvedi me do ponora,
odvedi me do ponora.
La, la, la, la...

Prijevpd:: Srđan Depolo

Dugo u noć, u zimsku gluhu noć
Moja mati bijelo platno tka.

Njen pognuti lik i prosijede njene kose
Odavna je već zališe suzama.

Trak lampe s prozora pružen je čitavim dvorištem
Po snijegu što vani pada
U tišini bez kraja, u tišini bez kraja:
Anđeli s neba, nježnim rukama,
Spuštaju smrzle zvjezdice na zemlju
Pazeć da ne bi zlato moje probudili.

Dugo u noć, u zimsku bijelu noć
Moja mati bijelo platno tka.

O mati žalosna! kaži, što sja
U tvojim očima

Dugo u noć, u zimsku bijelu noć
Dragutin Tadijanović

Rastušje
sredinom kolovoza 1931.

Zašto mi se čini da breze plaču s tužnim vrbama uz rijeku
Čemu brojke za ovce u toru beznađa
Zvijeri nemaju predznaka u onome što je bilo
Povijest bi trebala biti temelj za mir za ljude
Pokažimo da i toga ima da glupost ne rađa glupost
Ne trujmo jedni druge ljubav je za ljude
Možda i ona postoji na ovom planetu

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.
Miroslav Antić

Sada, kada ništa na svijetu na može
vratiti dane prohujalog ljeta,
naš sjaj u travi i blještavost svijeta, ne
treba tugovati,
već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim
živjeti.
Zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava,
zaboravimo da smo se voljeli, da smo se svađali i
da smo bili krivi…
Požurimo s danima i danima što će doći
požurimo sa shvaćanjima, sa svim što me
odvaja od tebe.
Jednom ćeš se vratiti i ubrati cvjetove
koje smo zajedno mirisali i gazili
ali, tvoje ruke bit će prekratke, a noge
premorene da se vratiš … bit će kasno.
Možda ćemo se naći jedanput na malom
vrhu života i neizrečene tajne,
htjet ćemo jedno drugom reći, al’ proći
ćemo jedno kraj drugog kao stranci.
Jedan skrenuti pogled bit će sve što ćemo
jedno drugome moći dati.
Zaboravit ću oči
i neću promatrati zvijezde koje me na
tebe neobično podsjećaju.
Ne boj se, jednom ćeš se zaljubiti,
al’ ljubit ćeš zato što će te nešto na toj ženi podsjećati na mene.
Ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam!
Život je borba – nastoj pobijediti,
ali ako izgubiš – ne smiješ tugovati.
Cilj života je ljubav – a ona traži žrtve…
Bio si moje veliko proljeće,
uspomena koja će dugo živjeti u budućnosti,
koje ću se sjećati.
Osjećat ću tugu jer sam tebe voljela,
bit će to ironija tuge …
Nestat će sjaja u travi,
nestat će veličanstvenost svijeta.
Ostat će samo blijeda slika onoga što je prošlo.
(William Wordsworth)

Pismo majci

Jesi l živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svjetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvijek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevši tebe.

Kao nekad, i sada sam nježan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobjegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.

Vratit ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me ko prije osam ljeta.

Nemoj budit odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina utjeha si moja,
svjetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.
prijevod Dobriša Cesarić

Those Were the Days

Once upon a time there was a tavern
Where we used to raise a glass or two
Remember how we laughed away the hours
And dreamed of all the great things we would do

Those were the days my friend
We thought they'd never end
We'd sing and dance forever and a day
We'd live the life we choose
We'd fight and never lose
For we were young and sure to have our way.

La la la la...

Those were the days, oh yes those were the days
Then the busy years went rushing by us
We lost our starry notions on the way
If by chance I'd see you in the tavern
We'd smile at one another and we'd say

Those were the days my friend...

Just tonight I stood before the tavern
Nothing seemed the way it used to be
In the glass I saw a strange reflection
Was that lonely woman really me

Those were the days my friend...

Through the door there came familiar laughter
I saw your face and heard you call my name
Oh my friend we're older but no wiser
For in our hearts the dreams are still the same

Those were the days my friend...

(Raskin)


Gdje su dani ti

Jednom kad sam bila posve mlada
mislila sam, cijeli svijet je moj
smijala se svemu sto je tuzno
o starosti bih rekla - sto je to

Ref.
O, gdje su dani ti, /te lude mladosti/
/o daj recite mi/
o, gdje su sad ti prijatelji svi
o, gdje su dani ti, ti dani radosni
o, gdje su sad ti nasi davni sni

Tada jednog dana sretoh tebe
misleci da ljubav sad je tu
u trenutku zelio si isto
i pruzio mi ruke k'o u snu

Ref.

Ove noci kad se sjetim svega
zelim da je opet isto sve
zar za mene srece vise nema
o zar ja mogu zivjeti bez nje

Jos se nadam da ce doci dani
puni smijeha, ljubavi i sna
i sa njima netko koga trebam
netko kog' cu uvijek ljubit ja

Oh! je voudrais tant que tu te souviennes
Des jours heureux oů nous étions amis
En ce temps-lŕ la vie était plus belle,
Et le soleil plus brűlant qu’aujourd’hui
Les feuilles mortes se ramassent ŕ la pelle
Tu vois, je n’ai pas oublié...
Les feuilles mortes se ramassent ŕ la pelle,
Les souvenirs et les regrets aussi
Et le vent du nord les emporte
Dans la nuit froide de l’oubli.
Tu vois, je n’ai pas oublié
La chanson que tu me chantais.

REFRAIN:

C’est une chanson qui nous ressemble
Toi, tu m’aimais et je t’aimais
Et nous vivions tous deux ensemble
Toi qui m’aimais, moi qui t’aimais
Mais la vie sépare ceux qui s’aiment
Tout doucement, sans faire de bruit
Et la mer efface sur le sable
Les pas des amants désunis.

Les feuilles mortes se ramassent ŕ la pelle,
Les souvenirs et les regrets aussi
Mais mon amour silencieux et fidčle
Sourit toujours et remercie la vie
Je t’aimais tant, tu étais si jolie,
Comment veux-tu que je t’oublie?
En ce temps-lŕ, la vie était plus belle
Et le soleil plus brűlant qu’aujourd’hui
Tu étais ma plus douce amie
Mais je n’ai que faire des regrets
Et la chanson que tu chantais
Toujours, toujours je l’entendrai!



UVELO LISCE


Željela bih da se uvijek sjećam
Sretnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo ljepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vjetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš nisam zaboravila
Pjesmu koju si mi pjevao
Ta pjesma je bila slična nama
I tebi koji si me volio
I meni koja sam te voljela
Živjeli smo zajedno
Ti koji si me volio
I ja koja sam te voljela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voljeli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pijesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

narodna - ruski cigani



za Terezu nije doslovan prijevod
prilagođeni tekst
Kad pozelis dodji mi,
dodji mi s gitarom
Jer je srce vatreno,
gori istim zarom.
Prostret cu za tebe stol,
od ljubavi i nade
Castit ce te moja bol,
za sve grijehe stare.

Voli me, voli me,
voli me do kraja.
Zivot svoj, zivot svoj,
zivot sam ti dala

Dvoje istih putuju
ispod istog neba,
da se oci susretnu,
ja samo tvoje trebam
A ti sam i ja sama ,
sama sa svojom sjetom,
k'o bez duse ratujem,
s ovim cudnim svjetom

Ref.

Za mene je ljubav bila
uvijek zabranjena tema,
ja sam uvijek voljela
onog kojeg nemam,
Nek gitara zasvira
nesto sasvim tuzno,
moje srce lezi tu,
tamo dolje juzno...

Rappelle-toi Barbara
Il pleuvait sans cesse sur Brest ce jour-lŕ
Et tu marchais souriante
É panouie ravie ruisselante
Sous la pluie
Rappelle-toi Barbara
Il pleuvait sans cesse sur Brest
Et je t'ai croisée rue de Siam
Tu souriais
Et moi je souriais de męme
Rappelle-toi Barbara
Toi que je ne connaissais pas
Toi qui ne me connaissais pas
Rappelle-toi
Rappelle-toi quand męme ce jour-lŕ
N'oublie pas
Un homme sous un porche s'abritait
Et il a crié ton nom
Barbara
Et tu as couru vers lui sous la pluie
Ruisselante ravie épanouie
Et tu t'es jetée dans ses bras
Rappelle-toi cela Barbara
Et ne m'en veux pas si je te tutoie
Je dis tu ŕ tous ceux que j'aime
Męme si je ne les ai vus qu'une seule fois
Je dis tu ŕ tous ceux qui s'aiment
Męme si je ne les connais pas
Rappelle-toi Barbara
N'oublie pas
Cette pluie sage et heureuse
Sur ton visage heureux
Sur cette ville heureuse
Cette pluie sur la mer
Sur l'arsenal
Sur le bateau d'Ouessant
Oh Barbara
Quelle connerie la guerre
Qu'es-tu devenue maintenant
Sous cette pluie de fer
De feu d'acier de sang
Et celui qui te serrait dans ses bras
Amoureusement
Est-il mort disparu ou bien encore vivant
Oh Barbara
Il pleut sans cesse sur Brest
Comme il pleuvait avant
Mais ce n'est plus pareil et tout est abimé
C'est une pluie de deuil terrible et désolée
Ce n'est męme plus l'orage
De fer d'acier de sang
Tout simplement des nuages
Qui crévent comme des chiens
Des chiens qui disparaissent
Au fil de l'eau sur Brest
Et vont pourrir au loin
Au loin trés loin de Brest
Dont il ne reste rien..

Jacques Prévert

Il faut oublier
Tout peut s'oublier
Qui s'enfuit déjŕ
Oublier le temps
Des malentendus
Et le temps perdu
A savoir comment
Oublier ces heures
Qui tuaient parfois
A coups de pourquoi
Le cśur du bonheur
Ne me quitte pas

Ne me quitte pas
Ne me quitte pas
Ne me quitte pas

Moi je t'offrirai
Des perles de pluie
Venues de pays
Oů il ne pleut pas
Je creuserai la terre
Jusqu'apres ma mort
Pour couvrir ton corps
D'or et de lumiere
Je ferai un domaine
Oů l'amour sera roi
Oů l'amour sera loi
Oů tu seras reine
Ne me quitte pas

Ne me quitte pas
Ne me quitte pas
Ne me quitte pas



Ne me quitte pas
Je t'inventerai
Des mots insensés
Que tu comprendras
Je te parlerai
De ces amants-lŕ
Qui ont vu deux fois
Leurs cśurs s'embraser
Je te raconterai
L'histoire de ce roi
Mort de n'avoir pas
Pu te rencontrer
Ne me quitte pas

Ne me quitte pas
Ne me quitte pas
Ne me quitte pas

On a vu souvent
Rejaillir le feu
D'un ancien volcan
Qu'on croyait trop vieux
Il est paraît-il
Des terres brűlées
Donnant plus de blé
Qu'un meilleur avril
Et quand vient le soir
Pour qu'un ciel flamboie
Le rouge et le noir
Ne s'épousent-ils pas
Ne me quitte pas

Ne me quitte pas
Ne me quitte pas
Ne me quitte pas

Ne me quitte pas
Je ne vais plus pleurer
Je ne vais plus parler
Je me cacherai lŕ
A te regarder
Danser et sourire
Et ŕ t'écouter
Chanter et puis rire
Laisse-moi devenir
L'ombre de ton ombre
L'ombre de ta main
L'ombre de ton chien
Ne me quitte pas
Ne me quitte pas
Ne me quitte pas

Jacques Brel


NEMOJ POĆI SAD

Nemoj poći sad
Jer se može sve zaboravit
Svaki prazan sat što nas razdvaja
Bit će sutra već negdje ostavljen i zaboravljen
Izgubljen je dan, ali tu je novi
Mnogo novih još
Nemoj poći sad, nemoj poći sad, nemoj poći sad

Nemoj poći sad
Jer dok budem živ učinit ću sve
Da ti budeš sretna ostaneš li tu
Nudit ću ti niz toplih perla kiše
Što ih sipa tu jedan ljetni dan
Izmislit ću zemlju gdje je ljubav sve
Gdje je ljubav sve, gdje ćeš biti sve
Nemoj poći sad, nemoj poći sad, nemoj poći sad

Nemoj poći sad
Svaki ću ti dan priče pričati
Izmislit ću za te riječnik nježnosti
Kojeg samo ti, ti razumiješ
Sjetit ću te svih ljubavnika slavnih
Kojima su već srca slomljena
Kao tvoje sad, nemoj poći ne
Nemoj poći sad, nemoj poći sad

Vidjela si već kako baca vatru
Vulkan što je davno ugašen i star
Ima suhog tla što odjednom rodi
Bolje nego kišom oplakivan kraj
A kad padne noć kao luč je svod
Nemoj poći ne,
Nemoj poći sad, nemoj poći sad…

Neću plakati ni govoriti
Tu ću stati nijem da te gledam tek
Da ti čujem glas, da ti slušam smijeh
Pusti me bar da budem tvoja sjena
Tvoje sjene sjena
Tvoje ruke sjena
Sjena tvoga psa
Nemoj poći ne,
Nemoj poći sad, nemoj poći sad.

Jedne će se noći lude
Zapalit u nama vatre
Čudit će se moje vale
Kako zanos budi ljude

Srce jednom mora planut
Za sav život, za sve dane
Mora nekad poslije tuge
Vjetar nosit naše lađe

Zasjat će palaci, antike, tarace
Ćakulat će šjore, cije Gracijane
Svi oriđinali i sve karampane
Hodit će na feštu za nas Kotorane

Ali kada nakon slavlja
Opet dođu noći duge
Divne, plave, moje vale
Znat će tješit svoje ljude

Srce jednom mora planut
Za sav život za sve dane
Mora nekad poslije tuge
Vjetar nosit naše lađe

Zasjat će palaci, antike, tarace
Ćakulat će šjore, cije Gracijane
Svi oridjinali i sve karampane
Hodit će na feštu za nas Kotorane
Maja Perfiljeva

Za vsaku dobru reč,
Kaj reći si mi znala,
Za vsaki pogled tvoj,
Za vsaki smeh tvoj, fala!

Tak malo dobroga
V živlenju tu se najde,
I če je sunce čas,
Za oblak taki zajde.

A ti si v srce mi
Tak puno sunca dala.
Kaj morem ti neg’ reć:
Od vsega srca fala!
Dragutin Domjanić

Kad ja pođoh na Bentbašu,
Na Bentbašu, na vodu,
Ja povedoh bijelo janje,
Bijelo janje sa sobom.

Sve djevojke Bentbašanke,
Na kapiji stajahu,
Samo moja mila draga,
Na demirli pendžeru.

Ja joj nazvah: “Selam-alejk,
Selam-alejk djevojče!”
Ona meni: “Alejk-selam,
Dođ’ doveče, dilberče!”

Ja ne odoh isto veče,
Već ja odoh sutradan.
Drugog dana moja draga,
Za drugog se udala!
narodna

Ja sam potpuno sam sa svojom praznom sobom,
sa svjetiljkom u tmini, sa svjetiljkom i grobom,
ja sam potpuno sam sa samim sobom.

Ja sam potpuno sam sa svojim praznim domom,
sa svojom lađom i svojim brodolomom.

Svjetlosti moje putuju po tmini
i lete kao rakete plamena signala,
iz blata i magle, iz gluposti i kala,
opet je jedna pjesma kao zvijezda pala.
Miroslav Krleža

Željko Sabol rodio se u Bjelovaru 1941. godine. U rodnom gradu završio je gimnaziju, a diplomirao povijest umjetnosti i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1967. godine. Bio je kustos Gradskog muzeja u Bjelovaru, jedan od utemeljitelja Ogranka Matice hrvatske Bjelovar, tajnik Izdavačkog odbora i urednik glasila Rusana. Antologijsku pjesmu Kad izgovorim tvoje ime, prvi put je objavio u Hrvatskom tjedniku, 1971. godine, zatim u prvom broju Rusana, glasila Ogranka Matice hrvatske Bjelovar. Kad je ta ista pjesma objavljena u čakovečkom Hrvatskom kolendaru, cjelokupna neprodana naklada je zabranjena, a protiv Željka Sabola, pokrenut je sudski proces, koji je zahvaljujući Igoru Mandiću i Juri Kaštelanu obustavljen. Odlazi šikaniran u Zagreb, gdje postaje umjetnički voditelj galerije Forum 1975., a kasnije urednik Likovne enciklopedije, Leksikografskog zavoda "Miroslav Krleža". Bio je član Matice hrvatske, Društva hrvatskih književnika i Hrvatskog centra PEN-a.

Nagrižen ozbiljnom bolešću i jer nije mogao podnijeti velikosrpsku agresiju na Hrvatsku izvršio je samoubojstvo 1991. godine.
(Wikipedija)

Još jedan susret, koraci u snijegu
I ruka neka, već je pored mene
Jer neprestano, mi smo u bijegu
I slijedimo se dugo kao sjene

U mojoj sobi ostaješ do jutra
A sad su noći ledene i plave
Pričaš o svemu što nas čeka sutra
Kad dođe vrijeme buđenja i jave

Maštaš o moru, kamo ćemo poći
Jednoga dana u suncu i sjaju
Gasimo svjetlo, ti zatvaraš oči
I priča nam se tako bliži kraju

Zar je sve to samo san
Djevojke za jedan dan
Djevojke za jedan dan
Za dan

Od tad te viđam mnogo mnogo puta
Na trgu, plesu, u nekoj kavani
I želio bi makar pet minuta
Da ti se javim da budemo sami

Govorio sam, već je bilo kasno
O našoj davno zamišljanoj sreći
I vidio sam, vidio sam jasno
Da mi ne želiš ništa više reći

Ja opet živim sam na kraju grada
I često slušam vlakove na mostu
Ili u ponoć kada kiša pada
Otvaram vrata nepoznatom gostu

Volio sam sada znam
Djevojku za jedan dan
Djevojku za jedan dan
Za dan

....I lije na uglu petrolejska lampa
Svjetlost crvenkastožutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.

I uvijek ista sirotinja uđe
U njezinu svjetlost iz mraka,
I s licem na kojem su obično brige
Pređe je u par koraka.

A jedne večeri nekoga nema,
A moro bi proć;
I lampa gori,
I gori u magli,
I već je noć.

I nema ga sutra, ni preksutra ne,
I vele da bolestan leži,
I nema ga mjesec, I nema ga dva,
I zima je već,
I sniježi...

A prolaze kao i dosada ljudi
I maj već miriše -
A njega nema, i nema, i nema,
I nema ga više...

I lije na uglu petrolejska lampa
Svjetlost crvenkastožutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.

Dobriša Cesarić

Mak Dizdar

Nitko ne zna gdje je ona
Malo znamo al je znano

Iza gore iza dola
Iza sedam iza osam

I još huđe i još luđe
Preko gorkih preko mornih

Preko gloga preko drače
Preko žege preko stege

Preko slutnje preko sumnje
Iza devet iza deset

Tamo dolje ispod zemlje
I onamo ispod neba

I još dublje i još jače
Iza šutnje iza tmače

Gdje pijetlovi ne pjevaju
Gdje se ne zna za glas roga

I još huđe i još luđe
Iza uma iza boga

Ima jedna modra rijeka
Široka je duboka je

Sto godina široka je
Tisuć ljeta duboka jest

O duljini i ne sanjaj
Tma i tmuša neprebolna

Ima jedna modra rijeka

Ima jedna modra rijeka –
Valja nama preko rijeke

Negdje u trku na livadi
Zaigrali vranci i čilaši
Zeleno u oči mi sjeda
Maslačak osmijeh mi nudi
Zvijezde na nebu zatitrale
S modrinom nema šale
Negdje u trku na livadi
Zaigrali vranci i čilaši