| < | srpanj, 2006 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | |||||
| 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |
| 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 |
| 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 |
| 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 |
| 31 | ||||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
B.L.O.G
|
Prekršili smo obećanje koje je svako sam sebi izrekao prije spavanja i nismo se ustali jutros u sedam, već maloprije, oko podne, ko pravi trutovi besposleni, ko što mi je Mato rekao jednom da to što sam pola Dalmatinka- pola Bosanka, miriše samo na jedno, lijenost, nadljudsku, e da, lijena sam, a i pospana pritom, a spavala sam preko deset sati, bože moj, imam malariju, skoro pola dana, a šta si sanjala?, pitaš, a ja rastežem mlitavi krmelj između palca i kažiprsta, «vidi, ko sir na pizzi» kažem, «fuj» kažeš», ma, sanjala sam kako se budim (??) i odmah posežem za telefonskom slušalicom, tipkam broj, i čekam, čekam, trema titra u trbuhu, al svejedno čekam strpljivo, čekam dok zvoni sa sruge strane žice, «ljubav preko žice» pjevušim, zvoni, zvoni još jednom, i napokon «Halo?» odgovara ugodni muški glas, onako kako bi svi muškarci, po mom skromnom sudu, trebali zvučat, «Halo?» ponovi, ja poklapam, «papanice» procijedim sama sebi, strogo ko obično, «nikad od tebe narodne heroine i predvodnice masa», nikad ništa od mene, a ni ti me više nemožeš slušat, moj jedini opipljivi obožavatelj, donašatelj cvijeća i najveći kritičar, sve u jednom, ali ništa ne pomaže, glup ti je moj san, kažeš mi to tako, točno tim riječima; «kakav ti je to glup san?», opet sanjaš princa a?, ma ne, već onog imaginarnog obožavatelja mojih riječi i ružne umjetnosti, zatrpavaš se jastucima i samo čujem «neeeee opeeeeet» prigušeni urlik, na tren mi padne na pamet da sjednem na jastuk i ugušim te, pa da otud počne novo poglavlje, Camus, stranac, da, znam, tek smo oči otvorili, rano je za žalopojke i crne misli, ajmo onda, skačem, aj-mo-se-u-stat, ajmoooo, pravim se da sam na nogometnom stadionu vatrena navijačica, ajmooo, ale aleeeee, skačem oko tebe, bacam se, ko u pankerskom pogu dok smo bili klinci, u kući pokojne Rojine babe, tik pred rušenje, ako zatvorim oči, osjećam stroboskop, opa, i-ju-ju, rejav rejv, tehno tehno, Love Parade, devedesete su bile godine kad smo stalno bili mi, gledaš me i nevjeruješ svojim očima, a ni ušima, joj opet ti s tom tvojom nevjericom, da, dragi moj, tako izgleda bipolarni poremećaj na dvije noge, sa dvije sise i samo jednim srcem, «i jednom guzicom» dodaješ, ali dva guza!, veselo odgovaram i plesnem se, po jednom, pa po drugom, «toliko guza treba za tako malo sna», pjevaš, osokoliko si se, opa, bilo je i vrijeme, bejbe, gledaš oko sebe ko ptić što se tek izlegao, a tako i izgledaš, stenješ i dižeš se sporo poput raskvašenog starca, lice ti je natečeno do neprepoznatljivosti i smrdiš na jutarnji smrad, al ja te volim svejedno, plus mi je nos začepljen od sinoć, a sad je jutro, novi dan, nova šansa za nov početak, ah toliko toga novog, ali mi se furamo na retro, jel da da da? da! i to će nas stajati glave, vjeruj, ma vidi nas samo, prizor za pamćenje, ili zaboravljanje, kako se uzme, još mi kažeš da izgledam retardirano, «klinički slučaj», hvala ti ljubavi, ti izgledaš ko neuspjeli pokušaj, pa štaćemo sad, «Jel neko za sex?» zadereš se u stilu brkatog narednika iz sinjske vojarne, tako glasno da su te čuli i naši homoseksualni susjedi i luda starica s prizemlja, i neki slučajni prolaznik kojemu je ovo zacijelo popravilo dan, «Nisam, al sam za kavu!», je, pa da divljaš do pet popdne, kako da ne, samo nam to treba, negoduješ, i tek onda digneš pogled, ko da si ovo sve rekao samom sebi, idi se radije malo smiri, idi!, iš! iš? iš!!! a gdje? pitam, gledaš po sobi, "u ormar" kažeš, opet ćorak, ćorsokak, uostalom, štaće ti kava, bleso, ionako si nenormalna, pogledaj se! pogledaj! odguraš me do zrcala u hodniku, a tamo, u odrazu, nas dvoje, raščupani, zgužvanih lica i neobrijani. |