26.07.2007., četvrtak
(Nya) Smrt Arthura
|
… -Zar to nije smiješno. Prvo sam ubio tvog unuka malog Christiana, prljavog izroda, a zatim tvoju voljenu kćer Anitu.- kaže uz ushićeni izraz na licu dok je gledao Arthurovo snažno lice. - Reci mi, želiš li znati kako je vrištala kad sam joj odrezao jedan po jedan prst na rukama, kako je molila da poštedim Gabriela. To nisam mogao dopustiti, da misli da je on živ zato što me je zamolila. Kako je krv tekla kroz ranu na njezinom nježnom trbuhu na moje ruke i mač koji joj je ubio sina. Oh… nikad prije nisam osjetio takvo uzbuđenje, imati u rukama život tvoje kćeri, gledati kako joj život napušta zelene oči i…- rekao je uz luđački pogled, a zatim se smirio i pogledao u Arthura koji ga je promatrao s mržnjom u očima. - A sada imam tebe. Moj cilj, sve otkad sam načuo da su te neki ljudi vidjeli živog u Uphillu. Tebe i… tvoje unuke.- Arthur je problijedio do kraja i uplašeno otvorio oči. Pokušao se pomaknuti, ali nije mogao. Lavrence se nasmijao. -Kako si jadan Arthure. I samo da znaš…- kaže i osovi se ponosno na noge. -Naći ću taj prsten, makar morao pobiti sve koje znaš. Pardon, što ja to govorim. Koje si poznavao.- šapne mu na uho, a zatim ponovo primi svoj mač u ruke. Rastvori manično sive oči i zamahne prema vratu. Arthurove oči su se uplašeno raširile. Alice zatvori oči. Na trenutak Lavrence zastane kao da se ništa nije dogodila, ali zatim Alice ugleda kako se Arthurova glava odvaja od tijela. Ona se jezivo skotrlja na zemlju pred Lavrencove noge. On je prezirno gurne i Alice ugleda smrznuto uplašeno lice svoga djeda. Bio je mrtav. … Dio predzadnjeg odlomka Tajne Hearthsmeadea |
17.07.2007., utorak
Obavjest: Štrajk administratora
|
Šalim se. Samo obavještavam da Kia ode močit dupe u plavom Jadranu na 10 dana. Čim se vratim, odgovaram na sve nove radove i komentare koje sam propustila i još prošnjofam po vašim blogovima. Do tada... snalazite se. (I nemojte raditi bedastoće, sad kad vas na kratko ne kontroliram.) Btw. Ako se netko želi učlaniti u klub, neka slobodno pošalje upit na mail. Odgovaram čim se vratim. ;) Toddles! Kia |
Lorena-Svib-"Pravo prema nazad"
|
Samo kad ne bi bilo slijepih ulica u koje ponekad zađeš, pa zažališ što si ikada i krenuo, bilo kojom. Kad dođeš do kraja ravno pred zid, možeš lupati čelom koliko te volja, jedno će ispasti slabije. Možda preskočiš tu epizodu - lupanja čelom - Možeš umoran sjediti pokraj zida, sto godina ništa ti neće pomoći Nikada slijepe ulice ne progledaju... A negdje.... zaboravljena tvoja duga cesta čeka... i sjetiš se.....pa može se... Kreneš pravo prema nazad Paziš da ti križanje ne promakne ideš dalje, ravno s tim što imaš to da nemaš ništa Bit će ipak da su samo ravne ceste kratke. Razvučeš osmijeh tuđim nevoljama od kojih imaš utjehu da nisu tvoje. Sretan da imaš to što njih nemaš. Govoriš sam sebi kako si jak i da ne primijećuješ tereta breme na leđima. Naprtili ti svi redom i ti sam sebi još jer prihvaćaš nositi, koliko ni ponijeti ne možeš... Sve dok jednom, ne poviješ koljena, usporeno padajući ili ne padneš brzo nenadano, naglo, porazbijaš koljena opet i ne znaš više ustati. ...po tko zna koji put tko još broji to... sjetiš se... Možeš zbaciti teret koji nikome ne treba i ničemu ne vodi! Ti hoćeš nekamo stići... Da nismo i dugu cestu izmislili? Bez imalo mašte, siromašnu idejama, dugu ravnu, sigurnu... Lutaš tako... prokletinja jadna beznadežna dok ne pomisliš da se sve to vrti u krug. Bezbroj njih. Svi pomalo slični, a toliko različito obojeni. Možda samo trebaš pustiti da ti se zavrti u glavi...... |
(Nya)7. Dan
|
Danas. Uzela sam njegov pištolj. iz ormara. Uvijek ga tamo drži. Napunjen. Sretna sam. Jer je gotovo. Nestat će. Bol. Zauvijek. Ne volim jebeno oružje. Ni rat. Nemaju smisla. Mržnja i pokolj. Smrt. Zbog čega? Hira nadređenih. Političara. Generala. Predsjednika. Zbog njih umiru. Za njih umiru. Za njihove jebene debele guzice na skupim foteljama. A što je s njihovim obiteljima, ženama, kćerima. A što je... A što je sa mnom. Izgubiti oca. SA 2 godine. Preudala se. Naravno. Ali za... njega. Nikad me nije voljela. Nikad! Ni jedan zagrljaj, ni jedan poljubac, niti jedna jedina jebena riječ. Jedna bi mi bila dosta. Ali nije. Voli samo njega. Sretna sam. Jer je gotovo. Da je samo netko viknuo ne. Da je samo nekoga briga. Čak i njih. Stala bih. Odabrala patnju. Ali nije. Nitko. Smiješno. Plačem. A toliko dugo sam na to čekala. Hladan je. Pištolj. moj spas od boli. Jednostavno me nije briga. Evo. Stavila sam ga u usta. Ima okus po čeliku. Ne volim taj jebeni okus. Luda sam. Znam. Strah me. Ali bol je jaća. pa... Zbogom. |
(Nya)5. dan
|
Vjera. Vjerujem u Boga. Sluša me . On. Isus. Šalje mi kišu. Kad ga zatražim. Stvarno. 2 put me spasio od njega. I batina. Ali bol je tu. Još uvijek. Stalna. Tupa bol. Očaj. Depresija. Usamljenost. Navikla sam biti sama. Trebam to. Ne znam zašto. Boli me. Kad dišem jer sam jebeno živa. Jer nisam nikada nikome rekla. S 15 sam otišla u crkvu. Htjela sam postati časna. Nisu mi dali. REkli su da sam mlada. Premlada. Da razmislim. A htjela sam to. Stvarno. Tražila sam kišu. Od Isusa. Na odlasku. Nije pala. Otišla sam jebenoj kući. Sutra je bilo bolje.. Prošla me želja. Ali bol nije prestala. Nikada. Ja sam prestala. Pričati. S Isusom. Svejedno. |
12.07.2007., četvrtak
(P.Sheep)1.poglavlje(2.deo)
|
Ubrzo su se kretali kroz prljave tunele,koju su pravili ogromni lavirint ispod grada. Freya je bila na celu kolone,Damien,Derec i Teo hodali su jedan pored drugoga,Lili i Ian odmah iza njih,a Astrid je velikim koracima isla poslednja. Stitila je kolonu sa ledja,iako su ostali mislili da to radi iz ciste bahatosti-odvaja se od svih. Derec prosapta -"Nalazimo se tacno iznag kontrolne sobe,u tvrdjavi Storma. Bilo bi dobro da troje udju ovde,a ostali da udju kroz prozor na vrhu tvrdjave. Jer ako jedan deo tima upadne u klopku,ostali imaju sansu da se izvuku."-rece. -"Da slazem se"-klikmnu glavom Freya. -"Ja cu poci ovde,trebaju mi jos dva dobrovoljca. Mislim,svesni ste da je veci rizik ovde,sigurno cuvaju ovu sobu."-rece Astrid,nadajuci se da ce Ian hteti da podje sa njom-uz njega se uvek osecala bezbedno. -"U redu,ja cu poci."-uzviknu optimisticki Lili,sa blagim smeskom.Toj devojci nista nije moglo da srusi duh. -"Dobro,idem onda i ja."-rece povuceni Teo. Astrid pogleda u Iana,ali on je vec krenuo napred,zajedno sa Freyom,Derecom i Damienom. Ona pogleda gore. Videla je okrugli otvor,koji vodi direktno u tu sobu. Morala je da otvori to,a da ne privuce paznju. Teo uze malu spravicu nalik upaljacu,iz koje izadje cudna prozirna svetlost,uperi ka otvoru,a on se uz tihu skripnju srusi,ostavljajuci rupu u plafonu. Astrid uhvati rukama otvor,i pazljivo udje u sobu. Za njom i Teo i Lili. U sobi nije bilo nikoga,niko nije cuvao ono najbitnije u dvorcu. -"Ovde nesto nije u redu. Neko bi morao da cuv.."-Lili pokusa da kaze,ali je nesto snazno pogodi,i ona onesvescena pade na zemlju. -"Dole!Dole!" Teo se bacio na zemlju,opipavajuci puls Lili,stomak joj je bio obliven krvlju. Astrid se otkotrlja po podu,sakrvajuci se u tamnom uglu,izvadila je noz,vijugavo secivo,drska je bila crna,umotana koznom trakom,a pri pocetku noza nalazio se cudan znak. Trenutak je trajao vecnost. Potpuna tisina je vladala u iscekivanju da neko nacini potez. >>Nesto<< je bilo u toj sobi,nesto ju je cuvalo,nesto sto je ranilo Lili. Ili neko. Culi su se koraci. Nesto se priblizavalo Astrid,koja pogleda ka mestu gde su bili Lili i Teo,no njih nije bilo. Ona oseti strah. Astrid podize noz u visini ociju. Konacno se napadac pokazao na svetlu. Taj..covek..iako je na prvi pogled izgledao kao covek,bilo je to nesto izuzetno visoko,koza je bila sablasno bela,a oci iskosene,i potpuno crne. Izgledale su kao malecni ekrani,na kojima se sve videlo. Zatim pravilan,mali nos,a na prorezima na nosu,kao da je bila izguljena koza. Usta su bila tanka,svetla,pa je skoro izgledalo kao da je to samo prorez. Kosa mu je bila crna,sjajna,i izuzetno duga. Ruke snazne,a prsti ostri sa dugim noktima,kandzama! Ostatak tela je izgledao humanoidno,ali izuzetno misicavo i snazno. Noge su bile jake,i siroke,a kolena su se blago savijala u nazad. Na sebi je imao samo kratke hlace. Astrid je disala usporeno. Pratila je svaki korak bica,koje je stajalo tik ispred nje. Ona se pazljivo sagnu,dohvati nekakvu bocu i baci je u supratnom pravcu od sebe. Bice se naglo okrenu,ka pravcu gde se zaculo razbijanje boce. Ona ugrabi priliku i hitro,brzim potezima napravi ogromne posekotine na ledjima bica. Ono povi glavu unazad od pola,i besno se okrenu ka Astrid. Jednim potezom ruke,baci je u stranu. Ona ledjima udari o zid,i pade na zemlju. Nekako ustade,i opet potrci ka stvorenju. Nekoliko puta mu je zadala udarce,i rasekla mu lice,ali je ona bila tesko ranjena. Zatim skupi svu svoju snagu i zari mu noc tacno u grudi. Bice vrisnu,i pade mrtvo na pod. Astrid pade na kolena. Leva ruka joj je bila potpuno krvava,i nije mogla da je koristi,pritiskala ju je uz stomak,a kuk je bio potpuno obliven krvlju. Nekako se dovuce do kompjutera koji je stajao u toj sobi. Ogroman ekran,koji se suzavao na dole,a tipkovnica je bila crna,i potpuno ravna. Stavila je sicusni,mikro disk u kompjuter i prekorpirala sve informacije sa kompjutera na disk. Isteturala se iz sobe,trazeci Lili i Tea. Nije znala gde je ostatak tima. Gubila je dosta krvi,mutio joj se vid. Jedva je hodala,drzeci se za stomak jednom rukom,u drugoj je i dalje drzala noz. Neko je povuce sa ledja,i snazno odgurnu uza zid,drzeci joj ruku sa nozem pribijenu uz zid. -"Smiri se,smiri se!"-povika Ian. -"To..si ti.."-rece Astrid,i oseti nenormalno olaksanje. Ziv je.. Osmehnu se,i pade u nesvest,pravu Ianu u ruke. EDIT: ovo je drugi deo 1.poglavlja "ime mi je Astrid",od juce. p.s. Nya,hvala na savetu,poslusala sam te,valjda je sada dobro :) |
11.07.2007., srijeda
(nya) 3. dan
|
Volim djecu. Bebe posebno. Jednostavne su. Bespomoćne. Samo jedu. Spavaju. Seru. Imaju neki miris. Bebasti. Kao moja sestra. Mrtva. Ima sreće. Umrijeti kao beba. Svaki Božić smo ih posjećivali. Tetka i baku. Baka je bolesna. Psihički. Luda. Tetak je pijanac. Pedofil. Izbacili su ga iz škole. Bio je jebeni domar. Loš Imala sam 12. Sjedila sam mu u krilu. Rukom me uhvatio. Tamo. Mrzim ga. Šapnuo je: jelda želiš da te diram. Nisam. Pobjegla sam. Zbunjena. Smrdio je po jebenom alkoholu. Skrila sam se iza kauča. Sve do odlaska. Baka ne želi u dom. Voli ga. Tetka. Samo o njemu priča. Bolesna je. Voljela sam ju. Svejedno. |
(PurpleSheep) poglavlje 1. "Ime mi je Astrid"
|
Gazila je blatnjavim ulicama,gazila po barama,lokvama,blatu. Tako je zurno hodala da nije ni primetila gde je gazila. Kisa je pljustala,padala onako nemilosrdno i tako jako da se odbijala o zemlju,pa je izgledalo kao da i iz tla pada. Bila je potpuno mokra. Crvena kosa joj je padala preko lica,i bola je u oci.. No hodala je tako zurno,trudeci se da ne potrci da ne bi privukla paznju. No,nije razmisljala o tome da upravo time sto nema kisobran,kao i svi drugi privlaci paznju,i upravo tako >>oni<< su je pratili. Upravo je prelazila ulicu,kada je ogromni sivi automobil poprskao vodom iz bare.Ona zastade,i pogleda u baru. I tada,u odrazu zgrade u bari,primeti da je posmatraju,upravo sa vrha istog zdanja. Lagano je rukom presla ka pojasu,opipavajuci noz cudnog oblika,koji joj je ulivao toliko hrabrosti. Zatim nastavi dalje,ali hodajuci mnogo sporije. Najzad,stize do ogromne,crne kapije. Saceka trenutak,i vrata se otvorise,sa bucnim skripanjem. Udje u dvoriste,i brzim korakom utrca u ogromnu kucu,koja je potsecala na gradjavine u gotika-stilu. Skinula je mokar kaput,i brzo prosla kroz glavni hodnik. "Astrid!"-neko je viknuo njeno ime. Ona se na petama okrenu,streljajuci coveka pogledom. "Astrid,da li su.."-nije dopustila ni da zavrsi,odgovorila je "Da,jesu,pratili su me,sve do kapije. Medjutim,jos uvek se plase da udju ovamo. Moracemo da budemo izuzetno oprezni. Na tragu su mi. Ne znam kako, ali prate svaki moj pokret. Okupi 5 najboljih boraca. Ne mozemo vise da dopustimo luksuz neopreznosti. I nikako ne smemo potceniti Storme. Snazniji su i mocniji nego pre.Osim toga,pronasli su T.." "Znam"-zurno odgovori covek."Nemojmo o tome. Pozvacu Freyu,ona ce okupiti 5 najboljih.Idi,odmori se. Sutra te ceka naporan dan" Astrid klimnu glavom,i nervozno odseta to svoje sobe. Jutro je bilo neobicno mirno. Onako svetlo sivo,sveze. Nervozno,nepotpuno. Bez ijednog oblacka,bez sunca,sa siromasnim likom Meseca. Ustala je,i prisla ogromnom prozoru,koji je imao ocaravajuc pogled na ceo grad. Gledala je ulice,i ljude koji odlaze na posao,gledala je i onaj carobni dim koji se izvijao iznad krova pekare..Ulice su jos bile vlazne od kise..Pravo jesenje jutro... Obukla je crveni dzemper i traperice. Ocesljala kosu,i tiho otisla do kuhinje. Skuvala je sebi solju jakog caja,i pojela tost. U tom trenutku Ian joj se pridruzio na dorucku. "Dobro jutro"-rekao je uspavano. "Aha"-rece ona hladno,kao i obicno,zapravo toliko joj se svidjao taj prokleti decko,da je mislila da ludi. Sve od one noci.. Pokusala je da ga ne gleda,jer joj se iznovao vracala >>ta<< slika. "Razgovarao sam sa Freyom. Damien,Lili,Derec,Teo,i ja smo onih 5 najboljih. Dakle u tvom smo timu"-rece on. "Odlicno. I cisto da vas upozorim,u pitanju su vasi zivoti. I zaista ce biti opasno. A ako se neko ne izvuce,ja tu nisam kriva. Ovo nije moja volja. Ovo radim radi dobra cele Zajednice."-odgovori crvenokosa,trudeci se da zvuci smireno "Add,zasto se uvek trudis da zvucis kao da te bas briga? Kao da je za tebe ovo samo posao? " "Ian,prestani. Ovo i jeste moj posao. Cuti,gnjavis me.Prestani da me zoves Add! Ime mi je Astrid!" "Kako god. Astrid."-decko je to rekao previse ravnodusno,i otisao u dnevnu sobu. "Da li cu ikada uspeti da ti kazem.."-prosapta Astrid sebi u bradu. Ubrzo se 5 izabranih,zajedno sa Astrid i Freyom naslo u velikom holu. Sedeli su,a napetost je rasla,i bila tako gusta da je mogla da je sece. Neko je morao da prekine tu neprijatnu tisinu. Kao i obicno,to je bila Freya,visoka devojka,izuzetno duge,tamne kose,koncentrisanog pogleda,a prozirno plavim,skoro sivim ocima. Pomalo gruba-pravi ratnik.Nakaslja se,i rece " Mislim da je suvisno reci to da je neizvesno da li ce se iko od vas izvuci ziv. Svi dobro znati da ni u jednoj borbi to nije sigurno. Jedina olaksavajuca okolnost je ta sto ovo zapravo nece biti prava borba,i da,imamo element iznenadjenja. Plan je sledeci,upascemo na posed Storma. bitno nam je samo to da dodjemo do kontrolne sobe,kako bi saznali sta znaju o nama,i da saznamo sto vise mozemo o Tamari."- na spomen Tamare Damien snuzdeno spusti glavu,a oci mu se ispunise suzama-voleo ju je vise od svog zivota,a sada nije ni znao da li je ziva. Astrid ga pogleda,pa cak i njoj bi zao,i nezno ga pomilova po glavi. Holom se prolomi svez smeh. Cak je i Astrid mogla da pokaze emocije. I tu sva napetost nestade. Astrid pogleda u Iana,koji je ne zainteresovano gledao u Freyu-bio je ljut na nju. Ona obori pogled. Imali su manje od pola sata da se spreme. Astrid je obukla uske crne hlace,sa dve crvene trake koje su joj visile sa struka,tamno crvene vojnicke cizme,i crnu majicu kratkih rukava,razcupala zadji deo kose,koje je bio kratak,a napred je pustila duge pramenove da joj padaju niz lice,do ramena. Njena crvena kosa sijala se na prigusenom crvenom svetlu njene sobe. Tracak straha joj je prosao licem. Osetila se tako usamljeno. Sada kada je Ian ljut,znala je da nece imati bas nikoga uz sebe,a to osecanja je cesto imala.."Vreme je da krenemo.Jesi li spremna?"-upita je Lili stojeci pored vrata. "Da"-odgovori Astrid tihim glasom. EDIT: Ovo je samo deo poglavlja. Sutra cu objaviti drugi deo. Radi lakseg i brizeg citanja :) |
09.07.2007., ponedjeljak
(Nya) 2. dan
|
Volim životinje. Sve osim pauka. Mrzim pauke. Učlanili su me u jebeni klub. Volim to. Skupljamo životinje. Sa ceste. Smrde. Jednom me Fifi ugrizla. Jebena mačka. S crnim repom. Nije me volila. Svejedno. Imala sam psa. Jednom. Zvao se Floki. Bio je mal. Vesel. I dlakav. Linjao se. To ju je ljutilo. Mene ne. Jednog dana je odlutao. Samo tako. Odjednom. Pošla sam ga tražiti. Našla sam ga. Mrtvog. Ulokvi krvi. Bez glave. Bila sam sjebana u to vrijeme. Ponijela sam ga kući. Popizdio je. Oćuh. Istukao me. Šakama. A zatim... Uhvatio me za glavu i natjerao da odgrizem. Komad mesa. Flokija. Bilo je ljigavo Povratila sam. Na novi tepih. Poludio je. Istjerao me van. U Flokijevu kučicu. Spavala sam un njoj jebenih tjedan dana. Donosila mi je vodu. Samo vodu. Kopala sam po smeću. Pojela nešt pokvareno. Završila u bolnici. 2 tjedna. Došli su tri put. Nisam ih čekala. Nisam. S jebenih 9 godina. Svejedno. |
08.07.2007., nedjelja
(Nya) 7 dana do samoubojstva
|
1.dan Nikad nisam dobro pamtila. Jebiga, uvijek sam razmišljala o sto stvari odjednom. Gubila sam se. Samo tako. Odjednom. Prijeđimo mi na stvar. Sve uvijek počne sa sitnicama. Meni su to uvijek bile sitnice. A onda je gotovo. Sprženo. Mrtvo. Pa evo prve sitnice. Bila sam u to vrijeme živahna petogodišnjakinja. Kažu da sam ličila na dječaka. Kratke kose i s hlačama. Uvijek u hlačama. Bila sam plavuša. Mrzim plavuše. Uglavnom, trebala sam pjevati ispred vojnika. Trebali su doći. Znali su za to već 3 tjedna. Čekala sam 2 sata, a onda su ih časne nazvale. Došao je očuh. Jugom. Povukao me za ruku i odvezao kući. Cijelim putem se derao. Morao je izaći s posla. Bio je živčan. Uvijek je bio živčan. Kad smo došli kući istukao me. Šakama. Uvijek šakama. Slomila sam nos, U bolnici je rekao da sam pala. Ostala sam 3 dana. Nisu došli u posjet. Svejedno. |
07.07.2007., subota
Obavjest
|
Ne želim da ovo zvuči kao da vam čitam bukvicu, ali primjetila sam da neki od vas samo objavljuju svoje radove, a zanemaruju komentiranje drugih radova. Ovim putem vas želim zamoliti da malo više obratite pažnju na ostale, jer ako ne ostavljate komentare na njihovim radovima, ne možete očekivati da će oni to činiti na vašima. Jasno mi je da možda nemate vremena ili vam se jednostavno ne da, ali molim vas da se malo više potrudite oko toga, ako ništa drugo, onda pristojnosti radi. Teamwork, people! Kia |
0