... sasvim obično popodne...
...Nije me bilo par dana..malo zbog problema s Blogom kad sam bio u trenutku inspiracije,malo zbog previše obveza (što me svakako ne opravdava), al evo sad sam sjeo kući za kompjutor s namjerom pisanja kavog postića..
...Upravo sam pojeo pitu krompiraču, konačno je mogu kupiti i u ovom dijelu N.Zagreba (sad mi znate i lokaciju)..baš je bila dobra... s jogurtom..onako puna sitno izrezanih krompirića i bibera..mmm...ko da vidim mamu kako je mijesi i reže krompiriće...već me hvata nostalgija i lagana sjeta,al srećom Bosna će me uskoro vidjeti..nakon pite se popio sokić i sve je mirisalo na još jednu tzv. super nostalgičnu večer kada potežem za starim Cd-om gdje su arhivirane najdraže mi sevdalinke..jbga..Bosna nije šala...ozbiljno..i tako bi...Cd je in..ja piskaram..i eto..
Danas dok sam išao na fakultet na stanici sam duže nego uobičajeno čekao tramvaj. Bio sam u potpuno praznim mislima,znate onaj tren kada se uhvatite s pogledom prema mjestu gdje treba izviriti sunce iza oblaka,a baš ništa vam nije u glavi kad mi za oko pade jedan pas koji je stajao pokraj nekog mlađeg para. Već je sunce progrijalo,tako da ga nisam baš najjasnije vidio, ali povučen znatiželjom malo se približih da vidim psa. Par je stajao meni okrenut leđima, nije sad da sam buljio, al mi u oči upade njihovo neprestano stalno ljubljenje, grljenje i što već uz to ide, dok je pas nepomično stajao kraj njih.
Baš tog trena je prilazio tramvaj prema stanici i ja se odlučih opet povučen nekom čudnom znatiželjom uvući u zadnji vagon gdje su i oni ušli.Tako sam ušao i provukao se cijelom dužinom tramvaja do samog kraja naslonjen na njegov zadnji dio. Nastavih promatrati taj par.Ona meni leđima okrenuta, čvrsto grli dečka, a on je isto grčevito grli pognuvši glavu malo dolje. Ja se približih vratima i njima pošto sam izlazio na sljedećoj stanici ne mogavši skidati pogled s njih. Kad sam prišao vratima ,mladić blago diže glavu i tupo pogleda u mene. Meni bi malo neugodno pa spustih pogled nekoliko sekundi, pa ga ponovo dignuh. I shvatih da dečko zapravo nije mene gledeo, nije gledao ni iza.Nego ono kako se kaže, kroz mene.Njegov ubrzani treptaj poluzatvorenim očima me sledi kao santu leda..Pa čovjek je slijep!!!!
Ajme, ja se zacrvenu više nego da me netko ošamario i provukao sam se brzo naprijed ka drugim vratima. A oni i dalje stoje s psom, držeći se u klimavom tramvaju,ona djevojka od nekih 20 ak godina s velikim crnim krupnim očima i savršena vida, a on slijep..
U stotinki je kroz mene prošlo milijun osjećaja:od sreće do tuge, preko sažaljenja..do ne znam čega..
Čini mi se da sam na čitao jednu sličnu story, al je bilo u pitanju prijateljstvo..
..Ljubav ipak ne poznaje granice..Na kraju me ispunio taj osjećaj...Bio sam sretan...Zbog nikakvog posebnog razloga,jednostavno sretan..
..pozdravcic..--))
