Naslov je u podnaslovu

<	studeni, 2007					>
P	U	S	Č	P	S	N
			1	2	3	4
5	6	7	8	9	10	11
12	13	14	15	16	17	18
19	20	21	22	23	24	25
26	27	28	29	30

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Opis bloga

Pisati blog ili ne? Čemu sve to?
A što da ne!

btw Siboney je naziv pesme iz soundtracka od 2046. Izvodi je Connie Francis.

Linkovi

Blog.hr

Free Hit Counter

lignjoslav@gmail.com

Ne pitajte šta možete učiniti za svoju zemlju, pitajte šta ima za ručak.
Orson Vels

Beware of the man who works hard to learn something, learns it, and finds himself no wiser than before. He is full of murderous resentment of people who are ignorant without having come by their ignorance the hard way.
from The Books of Bokonon, Cat's Cradle

I stumbled out of bed
I got ready for the struggle
I smoked a cigarette
And I tightened up my gut
I said this can't be me
Must be my double
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

I'm burning up the road
I'm heading down to Phoenix
I got this old address
Of someone that I knew
It was high and fine and free
Ah, you should have seen us
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember who

I'll be there today
With a big bouquet of cactus
I got this rig that runs on memories
And I promise, cross my heart,
They'll never catch us
But if they do, just tell them it was me

Yeah I loved you all my life
And that's how I want to end it
The summer's almost gone
The winter's tuning up
Yeah, the summer's gone
But a lot goes on forever
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

Pixies - I Can't Forget
(Leonard Cohen cover)

-------------

...
...
Davno je to bilo. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla - svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono, kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči "ja vas volim, Nađenjka" nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu.
A meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio...

Anton Pavlovič Čehov - Šala

13.11.2007., utorak

Podnaslov:
Hteo sam da napišem par reči o tome kako sam uživao u jesenjim bojama i kako mi se sviđa žuta boja breza valjda zato što šuma deluje osunčano iako je dan oblačan, i o tome kako sam se slučajno zadesio u ulici gde sam jako davno živeo, međutim završih objašnjavajući šta su to trokolice iako se na njima nikad nisam spuštao niz ulicu.

Pre nedelju dana sam proveo vikend u jednom mestašcu u Zapadnoj Srbiji. To je bio moj prvi zavičaj, tu sam se doselio pravo iz porodilišta i proveo prvih šest godina svog života. Načuo sam kako su baš te najranije godine najvažnije za razvoj ličnosti, sve što je važno uobliči se još tada. Ko zna koliko je to tačno.

Sećam se toliko toga. Mnoge stvari su sada sećanje na sećanje, slike u mojoj glavi su više romansirana fikcija nego odraz stvarnih događaja. Svejedno.

To mesto se puno izmenilo od tada. Naraslo je, izgradilo se, neplanski i nakaradno po nekadašnjim padinama brda i po livadama. Spram onog nekadašnjeg gradića, sada izgleda kao Kaluđerica(*) naspram ostatka Beograda. No verovatno tako i ja sada izgledam u poređenju sa onim petogodišnjim dečkićem koji je nekad davno vozio bicikl, promašio mostić i upao u potok iza kuće.

Elem, prethodnog vikenda su dani prolazili u obilascima prirodnih lepota, a uveče smo se vraćali u civilizaciju. Jedne večeri smo sedeli u nekom kafiću... Neočekivano, ispostavilo se da smo taj kafić i ja u njemu baš u mojoj staroj ulici, preko puta i malo ukoso od kuće gde sam nekada živeo. Izašao sam, i jedva poznao staru kuću na drugoj strani ulice. Nekad je bila prizemna sa krovom na četiri vode, sada su i njoj ružno dogradili sprat i izmenili krov. Dvorište između kuće i puta se nekako smanjilo. U njemu sam se nekada igrao u blatu i gledao na put gde su starija deca vozila trokolice. Trokolice su se pravile od neke daske na kojoj se sedelo, na prednjem delu je bila letvica na koje su se oslanjale noge i njome se upravljalo. Točkovi su bili od metala, od kuglagera. Dva točka pozadi, treći napred u sredini na onoj letvici za upravljanje. I tako celog leta, kuglageri su drljali po asfaltu. Moji drugovi i ja smo bili premali, čekali smo neko naredno leto da se i mi spuštamo niz ulicu. A onda sam se preselio, daleko, negde gde nije bilo kuglagera.

(*) izvinjavam se žiteljima Kaluđerice i bilo kog drugog mesta koje je moglo biti iskorišćeno za ovo urbanistički nekorektno poređenje

- 00:36 - Komentari (11) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>