U duši mi je odaja prostrana

<	listopad, 2005					>
P	U	S	Č	P	S	N
					1	2
3	4	5	6	7	8	9
10	11	12	13	14	15	16
17	18	19	20	21	22	23
24	25	26	27	28	29	30
31

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Opis bloga

Pisati blog ili ne? Čemu sve to?
A što da ne!

btw Siboney je naziv pesme iz soundtracka od 2046. Izvodi je Connie Francis.

Linkovi

Blog.hr

Free Hit Counter

lignjoslav@gmail.com

Ne pitajte šta možete učiniti za svoju zemlju, pitajte šta ima za ručak.
Orson Vels

Beware of the man who works hard to learn something, learns it, and finds himself no wiser than before. He is full of murderous resentment of people who are ignorant without having come by their ignorance the hard way.
from The Books of Bokonon, Cat's Cradle

I stumbled out of bed
I got ready for the struggle
I smoked a cigarette
And I tightened up my gut
I said this can't be me
Must be my double
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

I'm burning up the road
I'm heading down to Phoenix
I got this old address
Of someone that I knew
It was high and fine and free
Ah, you should have seen us
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember who

I'll be there today
With a big bouquet of cactus
I got this rig that runs on memories
And I promise, cross my heart,
They'll never catch us
But if they do, just tell them it was me

Yeah I loved you all my life
And that's how I want to end it
The summer's almost gone
The winter's tuning up
Yeah, the summer's gone
But a lot goes on forever
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

Pixies - I Can't Forget
(Leonard Cohen cover)

-------------

...
...
Davno je to bilo. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla - svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono, kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči "ja vas volim, Nađenjka" nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu.
A meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio...

Anton Pavlovič Čehov - Šala

20.10.2005., četvrtak

Stigoh kući s posla mrtav umoran, u bedaku što umesto u život idem da tutumračim po stanu (a bila je sreda uveče, u kinoteci zadnje veče ciklusa novog španskog filma kog sasvim propustih). Makar sam se naterao da nešto odradim, pa do osam sati skinuh sav parket u trpezariji. Rad oslobađa i sve je bilo OK kad sam se zahuktao. Posle sam prao usisivač, ali ovaj put baš temeljno, oni filteri u njemu se napunili štroke pa jadnik jedva vuče. Sve sam oprao, jedino nisam uspeo da doprem do motora radi čišćenja i podmazivanja, nikako nisam mogao da nađem plastičnu začkoljicu koju treba stisnuti da bi se plastični poklopac skinuo. Da sam dalje pokušavao, polomio bih nešto, eto belaja. I setih se, sad kad u pola stana nema parketa, mogu komotno uneti ona nedovršena prozorska krila sa terase, treba još jednu ruku bele boje da odradim. I unesoh ih, premazah sa jedne strane, sutra ću sa druge, valjda će to biti kraj, konačno.

Ponoć je prošla, stukao sam za računarom već tradicionalno mb pivce u simpatičnoj flašici od 0.33 (bilo bi lepše da je staklena a ne plastična). Gledam blogove, vidim novi post kod Sweet Jane, poezija, pa me to podsetilo na njen (već) jučerašnji post i pesmu Rastka Petrovića. Pročitao sam je popodne na poslu, nešto sasvim nepoznato, novo, fantastično, malo je reći da sam oduševljen.

Poeziju inače volim - ali nekako slično kao i sa muzikom, treba baš da se sapletem o nešto da bih obratio pažnju, pa da probam da li mi se sviđa. Nemam ništa do par knjižica poezije što sam nekada kupio, znam ponešto na šta sam kojekuda natrčao, a sve ostalo je terra incognita. Zato je i ova pesma Rastka Petrovića bila fantastično otkriće. Biću tako slobodan da je re-postujem.

Najsentimentalniju o sitosti legendu

U duši mi je odaja prostrana,
U njoj klupe drvene, i tri peći zidane.
Neko zdesna ulazi i ovakvu čudnu priču ispriča:
"Ima li ičeg lepšeg od tresišta pokrivenog biljem,
I ptica koje se nad njim dovikuju;
Ima li ičeg veselijeg od premlade devojčice
Što trči uskom stazicom?
Evo je skače čas na jednu nogu, čas na dve,
Toliko je vesela.

Htela je već da prođe, da nađe ubavog mladića,
Da ga poljubi na usta, kada ševar ugleda.

U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav,
Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja,
Jedan list veli: poljubi; drugi veli: zagrizi;
Treći najzad: pojedi,
Devojče potrča da ih uzbere.

Ali je tresište rovito: više se nikud ne može
Nego u dubinu do kraja.
Devojka pomisli: da li je dovoljno duboko
Da joj se visoko telo utopi.
Pa kada se uveri, nasmeši se i opusti!"

U duši mi je odaja prostrana,
U njoj svako veče jedu jegulje pržene.

Rastko Petrović

- 00:29 - Komentari (8) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>