Na putu za Rajski Grad

Gadi mi se sve... Gade mi se neiskreni ljudi... Ljudi koji misle da mogu iskorištavat druge, a da ovi drugi to ne vide i da nisu povriđeni... Koji misle da mogu vriđat druge, a da ovi drugi ne plaču... Ljudi koji misle da su cool zato šta seru bezveze... Ljudi koji misle da su pametni, a pričaju gluposti... Još više mrzin one ljude oko njih koji klimaju glavon... Mrzin ljude koji nastoje privuć svu pozornost na sve načine, makar to uključivalo i olajavanje drugih... Mrzin ljude koji ismijavaju i misle da žrtve ne primjećuju... Još više mrzin to što nemam drugog izbora nego igrat njihovu igru jer u suprotnon slučaju ispadan mrgud...
Mrzin ljude koji moraju bit u centru svega, mrzin ljude koji se samo prikazuju prijateljima... Mrzin ljude koji iza leđa svašta rade jedni drugima... Mrzin ljude koji ne mogu biti toliko fer i neke stvari reć u lice... Mrzin ovaj svit i sve šta on predstavlja...
Mrzin to šta ne mogu nigdi nać ljubav koja mi je potribna za život... Šta je ne mogu u nikom nać i „isisat“ da juri mojim žilama... Žudin za ljubavi ko vampir za krvi, da struji u meni da se mogu opet osjećat živa... A ne da mi je niko... Niko me ne poziva u svoju 'kuću', a inače ne mogu uć... Štaviše, drže luk oko vrata i zrcalo u rukama... Umiren polako, kopnin bez te sile koja bi me održala na životu, a nikog nije briga, nema nikog da mi pruži ruke.. Nema nikog da bude uz mene... Svi ulaze u Ispovijedaonicu i nominiraju mene...
Ne... Ne mogu više... I ovi zidovi me polako stišću... Kako da živin sa saznanjen da je ovo sve samo iluzija, da ništa nije kako se čini i da skoro nikon ne mogu virovat?! Sve šta malo jače taknen se sruši, ko kulise u kazalištu... Sve lipo, krasno, a iza praznina... Sve di malo jače zagreben nađen trulež i crve kako ruju po unutrašnjosti... Gadi mi se sve...
Želin... Želin izgubit dušu, srce, razum!!! Bilo šta samo da ne vidin šta se dešava oko mene... Ili bar želin tu sposobnost da se zatvorin totalno u sebe... Da to ne bude dan-dva nego dugo, dugo... Da nikom ne kažem šta se događa, da nikom ne povjerim svoje misli i osjećaje jer me se očito uvik krivo shvati... Sve u čemu uživam neko izblati, sve šta kažen neko izokrene... I to ljudi od kojih najmanje očekujen, ljudi do kojih mi je najčešće jako stalo... Za one druge me ni nije briga šta govore i šta misle... Ali ovi... Ako njima ne mogu virovat, koja je onda poanta svega?