Na putu za Rajski Grad

Jutros mi je bila škola, i sve je oko mene bilo tako čudno… Ljudi oduševljeno pričaju sa mnom, svi puni euforije i straha prid novin tjednon… A mene ne briga, moje lice je ravnodušno… JA sam ravnodušna, nije me briga, sudjelujem u razgovorima al me nije briga…
Bila je zadaćnica iz engleskog i iz mene su riči samo sipale… Pisala sam i pisala i otišla iz razreda iako je bija još jedan sat posli toga… Imala san po ure i razmišljala šta da učinin s njima, nije mi se dalo stat ni u školi ni oko škole, tila san pobić jer me sve počelo gušit, a tila san bit slobodna… I šta mi je preostalo… Otišla san prošetat… Spustila san se priko pazara do Rive… O moj Bože, koliko emocija u meni potakne taj prizor: štekati s ljudima koji smireno promatraju more, more koje je danas bilo sivo i nekako podrhtavalo i podsjetilo me na mene. Ne znam kako, al more minja raspoloženja ka i ja… Valovito, tiho, silovito, sivo, modro, prozirno… More i ja smo jedno… Al ne zadržavan se tu, iden dalje… Ma koliko puta prošla Spliton, za mene je on uvik nešto novo i neistraženo… Kalete koje i ne znan di vode ni kako se zovu, a opet svaki put otkrijen novu i vrludan njon… Znan di je jug i kako se uvik vratit k moru, gubljenje me nikad ne brine iako se labirintu kaleta uvik negdi izgubin, al uvik i vratin… Počelo je grmit i sivat, al nisam ubrzavala korak, Split me čuva i uvik ću nać misto za sakrit se, a ako triba i pokisnit ću, kažu, kiša opere čovika, ili se bar meni tako čini… Normalnin korakon san i dalje lutala, kružeći, ali nikad se ne vraćajući, praveći se da točno znan di svaka ulica vodi… A u stvari ni ne gledan… Nije me briga, svaki kamen mi je poseban, želin svaki vidit i javit mu se… Mislim da je već jasno da Split za mene predstavlja nešto posebno, i ka Spalato i ka Split i ka on sam ono šta je… Neki posebi štih koji prevladava u njemu… Znam da nekima nije drago kad je pun turista, al ja obožavan proć između njih i vidit njihovo divljenje šta je to moj grad (iako i nije, al ga ja takvin osjećan…). Isto tako ga volin i praznog kad se sprema nevrime i onda osjećan da taj vitar šiba kroz mene i čisti me… Kiša u Splitu je ka kupanje u najmirisnijin kupkama, totalno pročišćenje, ne znan zašto, al taj grad odavno svaćan ka svoj, iako ga nekad nisan volila jer je bija tako velik i nedostupan… Neodsanjani san… A sad kad mogu, oden i šetan, sama, vikendon, a i nediljon nađen izgovor i vrludan, vrludan… Najdraže mi je kad su plaže puste, vitar šiba i onda se zavalin na obalu i živin ka jedno s moren koje liči i koje vida sve rane… I onda dođen doma, vidin onu našu klupu… I plačen i smijen se… Možda opet, al ovaj put u Splitu…