Jules Verne
Vremenski putnici su lebdjeli iznad didinog krova, nevidljivi u svom letećem vremeplovu.
„Ovo je ispalo dobro”, reče Johnny
„Da baš je velika voda” reče Popi
„I loš je horoskop” reče vremenski putnik Mato
Pogleda on na skener horoskopa : „ retrogradni saturn u drugom polju, u kvadratu sa retrogradnim jupiterom, i neptunom
i merkurom, te još i u opoziciji sa marsom, a ostale planete, su također sve u kvadratima, dobro da smo im pomogli”
„Vremenska policija neda da se miješamo „ reče Johnny
„Neće nitko znati” reče vremenski putnik Mato
„Ok „ reče Johnny „Ti si za sve kriv Mato”
Astronaut Mato Zemljanin imao je lilitha u polju govorenja i komunikacije.
Tako da je uvijek ostajao bez riječi, u razgovoru, pogotovo ako bi ga kritizirali.
Uvijek je bio kriv za nešto, a uvijek je imao dobre namjere, naime Mato je bio dobar čovjek.
U 12. polju Mato je imao marsa, saturna i merkura retrogradnog, sve naravno u kvadratima i opozicijama.
Koji loš horoskop !
Mato je skenerom horoskopa gledao svoj horoskop, i shvaćao zašto ga svi krive za nešto.
Zbog planeta !
"Nisu ljudi krivi nego planete." reče konačno Mato
Mato je razmišljao : " Neutrini sa raznih planeta svojim valovima nas usmjeruju kamo one hoće.
Tek teškom vježbom i upornošću, možda uspijemo veslati po svojoj volji, dok se ne umorimo,
ili dok neutrinski valovi ne promjene smjer, koji je lakši za nas."
Mato reče :
„Namjestiću vremeplov na 1958.godinu”
„Zašto ?” usprotivi se Johnny
„Zato jer sam se tada rodio, pa ću malo kamerom snimati sam sebe kao bebu, za uspomenu”
„Jao kako slatko” reče Popi umiljato
„Baš je zanimljivo istraživati planetu koja više ne postoji” reče Johnny
„Da , srećom imamo vremeplov, pa možemo otkriti kako se je ljudska rasa proširila svemirom, i kako je legendarna
planeta Zemlja nestala.” reče Mato
„Evo podižem naš vremeplov u svemir u Zemljinu orbitu, jer u orbiti možemo uključiti vremenski pogon,
sa manje opasnosti” reče Johnny
„Super evo namjestio sam 1958. godinu „ reče Mato za komandama vremeplova.
Popi je sa zanimanjem grickao hrenovke. Volio je Zemaljsku hranu.
Odjednom vremeplov se čudno zatrese, zaljulja, neke stvari su popadale sa polica !
Popiju ispadne posuda sa hrenovkama.
„Hej moje hrenovke !„ poviče Popi
Johnny pogleda brzo sve istrumente. Nekakvo čudno, jako elektromagnetsko polje ih je pogodilo.
„Oluja u taho polju ?” upita Mato
„Istrumenti su poludjeli” reče Johnny
„Probat ću resetirat glavni kompjuter”
Svjetla u vremeplovu su se počela paliti i gasiti, Popiju se učinilo da vidi neke prikaze,
„vremenski gusari ?” pomisli Popi.
Popiju su se ruke počele tresti od straha.
Uzeoje u ruke svoj molitvenik i počeo čitati molitve.
„Dobri Svemirski Bože pomozi da ostanemo živi. Molim Te Bože.”
Vremeplov se počeo manje tresti.
„Na mojim instrumentima sve se vraća u normalu” reče Johnny, „ a kod tebe ?”
„Dobivam čudna očitanja, nešto nas je vratilo u 1858. godinu, a ne u 1958.” reče zabrinuto Mato
„Opet kvar ?” upita Popi tražeći svoje hrenovke po podu.
„Pa resetiranje je uspjelo, komande za letenje su u redu. Možemo se spustiti na Zemlju. Pa onda pregledati vremenske
motore” reče Johnny
„Evo hrenovke !” uzviknu Popi i veselo digne kobasicu sa poda.
„Da i moramo popuniti zalihe hrane” reče Mato gledajući Popija
Kad su se počeli spuštati na planetu Zemlju, dočekala ih je oluja.
„Veliko nevrijeme nad Balkanom, moramo naći mjesto gdje je ljepše vrijeme”
Johnny potegne komande letjelice, i ona se podigne visoko iznad oblaka.
Našao je područje bez oblaka, i pojurio u tom smjeru.
„Mislim da si nas doveo iznad Francuske, samo nemoj zapeti za Ajfelov toranj” reče Mato
„Toranj ? Evo veliki park usred grada to je idealno „ reče Johnny
Spustili su se tiho u park. Bila je noć i magla gusta.
Uključili su nevidljivost.
Mato i Johnny su pregledali vremenske motore.
„Opet baterja u kvaru !” poviče ljutito Johnny
„Mislim da bez logističke podrške ne bi trebalo putovati” reče Mato
„Slažem se, i par vremeplova da nose za nama hranu” reče Popi
„Idem u izviđanje” reče Mato
„Idem sa tobom” reče Johnny i obuče vremenski skafander.
Uskoro su dvojica prijatelja, vremenskih putnika lutala parkom.
Ljudi ih nisu mogli vidjeti jer su bili u vremenskoj naddimenziji.
„Upitat ću ovog čovjeka za pomoć, čini mi se pametan” reče Mato i skine kacigu vremenskog skafandera.
Postao je vidljiv.
„Oprostite gospodine, izgubio sam se , koji je ovo grad, ja sam turista ?” upita Mato nepoznatog čovjeka, preko
automatskog prevoditelja.
„Turista ha ? Pa kakav ste vi turista kad neznate da je ovo Pariz ?” reče mladi čovjek.
„Molim vas pomozite mi, dat ću vam novaca” reče Mato.
„Ha, ha da nije bilo previše vina ? No, no pomoći ću vam. Idem u knjižnicu, a u blizini je i željeznička stanica”
„Možete sa mnom” reče mladi čovjek.
„Može , ja sam turista Mato” reče veselo Mato.
„Drago mi je, ja sam Jules Verne, pisac” reče Jules
|
