sensesest
ponedjeljak, 25.12.2006.
nije reda radi...
sretan božić van želin, iako je meni skroz smantan.
niti ću vidit svoje doma, niti prike, niti ću ić igdi, ni izać, svi će pričat o poklonima koje ja neću nikome moć kupit, neću se s nikin ljubit, neću dobit taj mail više... Poija san sendvič i manistru sa tunom, a nasluša se informacija o puricama, bakalarima, praščićima, francuskoj salati, kolačima. neman bor, ne bi ga ni kupija, možda plastični, jer me živcira to klanje stabala. Puna mi je glava praporaca iz glupih božićnih hitova koje pivaju neki ka pjevači/ce o čijoj kvaliteti dovoljno govori da ih slušamo samo na božić. Očaj.
neću dobit poklon. neću razmišljat pozitivno o nadolazećoj godini uz kamin, u okrilju obiteljskog gnizda dok vani padaju prve pahulje i slične idilične slike... ništa od toga.
Dobro ću se napit. Možda. I to je to.
Al najviše me jebe to šta, ok, nije meni tako ni loše... volin ja manistru, nisan je odavno spremija. Volin nekad i sam sidit za kompjuteron cili dan. Sastavit ogrooomnu playlistu najboljih pisama. nisan gladan, nisan žedan, a opet me cila ta božićna spika za popizd... živcira. Zašto? Baš zato šta ako meni toliko smeta sve to pre(ser/žder)avanje, koliko se jadno osjećaju oni kojima je gore nego meni. Koji nemaju ni za manistru. Koji nemaju doma net pa da njurgaju bar nekome raspoloženom čitatelju blogova. kojima snig nije idila, nego životna opasnost! ma neman pojma sta... hm. aj uzivajte, i mislite jedni na druge. 
ponedjeljak, 18.12.2006.
ha ha baš su super praznici i ja ih volim. :I
ne znamo se više. ko san ja? di si ti? koliko je prošlo? neman pojma, mora bi pogledat tvoj zadnji mail. ti si sad ozbiljna žena puna planova, na poziciji. Ja san sad odgovoran čovik, sa radnin vrimenom i plaćom. Ideali? ma tu su negdi, vrte mi se po svakodnevnici i dosađuju mi, ne daju mi da zaboravin.
navučen san na tebe ka đanki na dop,
jedini spas u svemu tome ostaje hiphop,
vrtin se na glavi ka ti u njoj,
nervozne ideje izbacujen kroz znoj,
riči piče, na šta sliče, svaki put su druge,
moje misli koje pišen još su uvik duge,
zapetljane, spontanosmotane niti,
i glupo mi je bez tebe ovo vrime kad se kiti,
mala, nevina stabla ubijena,
motornon pilon kida na dva dijela,
seljačina sa sela donosi njihova tijela,
da na par dana njima ukrasimo domove,
ka u mome srcu ti, oni rade lomove po šumi,
glavno da se glumi,
božićne jele su nam prave al su face zato plastične,
duše u celofanu, uz ritam mjuze klasične,
glasić me podsjeća kad smo bili mi, jedno biće,
nema sriće dok mi se ne javi
glas odozga, izvan mozga, šta mi priča priče
u kasne noćne sate kad kazaljka se jedva miče.
4mm
srijeda, 13.12.2006.
he he herattik je meštar marketinga! Neman pojma šta je borut napisao i živo me interesira, i mislin da ne može bit tako strašno, pa ipak je to borut, jedan od najpristojnijih blogova i bloginja na koje san naletija. ako želite izraziti podršku borutu u borbi protiv cenzure, korupcije te sveobuhvatne akcije protiv njegove osobe u organizaciji tajne organizacije V.E.S.N.A. (Veri Emportant Sekjuriti of Nejšon Agencija) molim potpišite ovu peticiju!!!
I nemojte se ljutit:
1. šta sam iskoristio medijsku halabuku za samopromociju
2. - I I -
3. šta sam pružio lažne nade željnima znanja
4. šta se sprdan sa ozbiljnim temama
5. šta nisam lijep, ne polažen ispite na vrime i ukrao sam snikers iz dućana
6. SPONZORI OVE AKCIJE
7. (vi na sebe) šta ste nasili na propagandu, ali ja mislin da je zapravo i ova spika oko izbrisanog posta samo dio predizborne kampanje, jer zašto se pojavila baš sad u vrime izbora za predsjednika kućnog savjeta???
8. na V.E.S.N.A.-u 
, jer je to jedna super, zgodna i mlada... ovaaaj... tajna agencija. 
9. jedni na druge jer san ja tako reka.
10. uopće! 
Voli Vas i štuje herattik,
i 
subota, 09.12.2006.
JU IZ MAJ HIRO!!!
tribjut tu ol ov maj frendz hu gejv dejr lajf in evridej stragl for rekognišon ov hjuman rajghtz ov as betz!
četvrtak, 07.12.2006.
čudnost
čudnog mi čuda, čukundida mi i čungalunge, čupalo se to i čerupalo! Čuli smo, čulno. Čump.
Ima svega na ovome svitu, pa čemu se onda crnjačit. Kad gledaš objektivno, sve se to već događalo, i ljudi su preživljavali. I dobro. Je, al ne vridi to pravilo kad se dogodi meni/tebi, a? A opet, opet i opet, vidiš, čitaš, čuješ, osjećaš. I ništa. A onda, bum! E, o tome ti ja govorin. Ma najbolje se u ništa ne mišat... kaže ona ko onako (ili on ako onako). Ja to volin, i tako ti je to. Pa čemu onda trud? zašto mi živimo? da bi prihvatili kakvi smo, i nosili se s time do kraja života. Tako ti je to moj prijatelju i štaš, nemoš ništa. Ma moš! Ma moš onu stvar! Pa moš ako oš! Ma moš qweratz! Ma ćoviće, nemoš tako živit! Kako nemoš, vidi mene! Je, al se grizeš! Je, al me ne grizu drugi! A bemmu miša, nema smisla s tobon pričat! Pa i nema, teško je pričat sam sa sobon i još se složit oko nečega... Ma nije. Kako nije, evo vidiš! Šta? Pa to, opet se nisan složija sa sobon... sa tobon, ma ko si ti, uopće, neki subverzivni element? Nije ja san ljubav. Aha; E jebiga, di si me sad naša?!
Glupane, nisan ja tebe, ti si mene!
Aj ljudi moji lipi i dragi, čuvajte mi se i pazite i na ove druge sebe, da ne bi bilo, nisan zna...! 
srijeda, 06.12.2006.
kuće nemaaam a ni krov nad njooom!
dosta mi je više ovih iznajmljenih stanova. Moj je jeftin jer nas živi četvero. Gazda je ok, nikad ga nema, dođe 1put misečno po stanarinu i bog. A stan je stara rupa. Nonstop nešto curi kapa, osigurači iskaču, prozori puštaju i najmanji vitar ka da in je najdraži gost. Ne da ti se ništa puno popravljat jer, ionako ćeš tu bit još godinu dvi, pa šta ću činit uslugu bezveze onom iza tebe, i ulagat u nešto šta nije tvoje. A većina ljudi ga plaća više nego šta bi ih doša stambeni kredit. Cila nas jedna generacija iznajmljivača živi po takvin polu-rupama. Neću sad pisat o nemogućnosti za mlade ljude da ikad dođu do svog prostora, ako im ga neko ne ostavi ili ga dobiju na nagradnoj igri.
Do prije po godine san pra svu robu na ruke. To te natira cijenit mašinu za robu. I kad sam moraš kuvat, naučiš cijenu materine/babine kužine. Dosta mi je gledanja ovih članova moje ekipe koji cili život žive sa starcima, pare mi se totalno nesposobni za živit. Dođu mi u goste, ja in nešto skuvan, a oni birkaju po pjatu kapulu (npr.) jer ne voli kapulu, bućibući. Pjat se stavlja u sudoper skupa sa svi ostacima spize. Da nemaju matere doma, sobe bi in se pritvorile u skladište plisnjave robe, i svaki drugi-treći dan bi išli u dućan po nove bičve i mudante. Stvari bez kojih oni ne mogu mi pare teške nebuloze nekad. Ka ono kad ti se prika žali kako ne može priživit od plaće koja je duplo veća od moje. "ali stari pa moran imat toster!" "a ne mogu ja brisat guzicu sa tin jeftinin tariguzon!" "ja kad se probudin MORAN izist tećicu čokolina!?!" i za cure: šminke, detrđenti, šamponi, gelovi, kremice, mlika za kožu, parfemi, sojina mlika, žitarice, light-saber četkice za zube...blabla, ne žele niti probat kupit manje od onog NAJboljeg, NAJreklamiranijeg, OK-TENA-MOJA-GLORIJA-COSMO proizvoda, iako ja zna da je najobičnija niveina krema, ona u plavoj tećici:) sposobna sama zaminit pola toga!
Ne bi ni ja moga priživit da kupujen, ma 10% pizdarija na koje su se navukli.
2. svi dolaze kod mene doma, jer je vanka ledeno, a njima su doma starci. I onda izvoljevaju. Pa mi isprazne frižider, jer nema veze, frižider se sam puni. A meni je tih 20 deka sira i mortadele tribalo 3 dana trajat...
Sve san više uvjeren da njih triba sve posalt na fax daleko od doma, samo godinu-dvi, ne moraju ništa završit, samo da se nauče malo živit...
ponedjeljak, 04.12.2006.
pismo za djeda mraza
dragi djeda mraze. Ja bi puno htijo kad bi mogao ove godine da još bolje imam ocjene u školi da se razveseli moja mama. Isto tako baš bi bilo ljepo kad bi me M. prestala ne primječivat i da mi se javi kad je pozdravim. Trudijo sam se bit dobar i slušat sve šta mi kažu odrasli i kad napravim nered da se ne ljute ja ga spremim. Uvjek sam sestri dao pola čokolade a nisam je nikad pojeo cjelu sam. A ona pojede cjelu. Volijo bi dobit i jednu čokoladu, i donesi mojoj seki isto da nepita mene. Volijo bi da doneseš odraslima pameti da neidu u ratove. Ali to nije poklon samo za mene nego svima. A mojoj baki da ozdravi noga da možemo ić po gradu skupa. Nadam se da nije puno to šta tražim i da se neče izgubit pismo pa završiti u smeču. Ako je puno, daj šta daš i nemoj zajebavat, jesi čua, znan di živiš! :)
subota, 02.12.2006.
sudbina je htelaaaa, ali nisam smelaaaa...! :)
čitam taj blog već odavno, i čini mi se kao da je pisan samo za mene. Ali dosad se nisan usudio ostavit komentar. eto sad je i ta granica probijena:)
isprve sam počeo pisat čisto zato da negdi zabilježim sve te misli koje ne mogu iznit u javnosti, pokušavao sam, ali nekako mi ne ide, nikako da dovršim tu priču, nikad nema početak ni kraj. A osoba s kojom bi to triba moć podijelit, s kojom san u vezi, ka da je s druge planete. Uvik uleti s nekin nebuloznim pitanjem, prekine mi tok misli, zapravo uopće ne kuži o čemu ja to. Ka da je cijepljena protiv apstraktnog razmišljanja, ili bilo čega šta nema veze s njenim filmovima.
A mene "the" blog vuče na drugu stranu. I sad razmišljam o vjernosti, i koliko je dopisivanje s nekim prevara, i ima li smisla održavati vezu u kojoj je sve super osim šta se ne kužimo 2%...:) dakle, nije baš super.
Opa, na "the" blogu, novi post. Ovaj je definitivno posvećen meni, ili san lud.
Je. Meni. Komentar ovdje ispod je izbrisan... ipak ne morate znat SVE:)
Prošlo je dosta vrimena otkad san zadnji put pisa. Puno se toga događalo, nisan ima vrimena, niti san zna kako i šta bi pisa. Našli smo se. Nisan curi ništa reka, malo me grizlo, ali uvjerih sam sebe da je to ništa, obična kava, iako sam bio svjestan da možda idem na kavu života. S osobom života. Skoro san se usra i odusta zadnji tren. Već san sidija u kafiću i tija san se sakrit, pobić, al opet... znatiželja. Kako li izgleda? Pa onda... sigurno je neka luđakinja, koja uopće nema veze s onim šta piše tamo! nisan joj triba ostavit broj. ma ne može bit. Ko bi moga pisat onako a ne mislit to. Ma onda je ružna i debela. Iden ća! Ma ne budi glup, šta si takvi diskriminator. Uostalon šta te briga to je samo kava.
Evo ga, zvoni mobitel. Broj od govornice. Je tu san, stol kraj prozora, odma kraj ulaza (da mogu brže pobić:)). Sad će ona za minut, autobus bla bla.
I onda mi je došla cura.
kraj. :)
nema veze sa stvarnošću, napisah i dužu verziju al mi se nije dalo pilat vas.
petak, 01.12.2006.
jedan ipo post jedan ipo gost
koliko kokoši triba da pojede 13ipo riba ako je prosinac?
opet se bavin ludin mislima. glavno da se one ne bave mnome. umnogome, umno-govno, razmišljanje mi se svodi na polovno.
pitanja se nameću, a ja ne volin nametljivce, šta je jasno i očitogledno. Lingvistika mi postaje državni neprijatelj br. 1, a ako van to nije zabavno, a bože moj. kome prije dvije najslađe se smije. Moje dvije prije, a može i kasnije, došle su na ideju, meni da se smeju. *BLA*
ma gledajte ljudi moji, ne može više to tako. Vrime je da se stvarno lagano svi opametimo, uvatimo posla, i prominimo nešto, jer ko je to vidija i kakav je to način. Misleći pri tom na ono šta vas najviše muči:) Sad će nova godina i eto đavla.
Šta mi je u kavu stavila? a-a-a-a?
Off-to-pick. Otišo sam birat. Posta san post i posta verbalni pirat, ono šta se reče gusar.
A sad mudra misao dana dana vam je na prosudbu:
Ako je ljubav smisao života, tko si onda ti?
Jel tako da je dobra? Ja se evo mislin već par dana, i nikako da smislin zadovoljavajući odgovor. Možda zato šta san je sam izmislija, a obično nemam odgovor na svoja pitanja. Nema veze, nada umire zadnja! Možda postanem političar, ako još malo izbrusin ovu vještinu kazivanja bez da se kaže išta. Čudno je ovo današnje vrime, reka je jedan čovik prije par iljadi godina...
Voli vas vaš Njen-Štakorski-Tik!
do normalnijeg posta!!!
