sensesest
ponedjeljak, 25.12.2006.
nije reda radi...
sretan božić van želin, iako je meni skroz smantan.
niti ću vidit svoje doma, niti prike, niti ću ić igdi, ni izać, svi će pričat o poklonima koje ja neću nikome moć kupit, neću se s nikin ljubit, neću dobit taj mail više... Poija san sendvič i manistru sa tunom, a nasluša se informacija o puricama, bakalarima, praščićima, francuskoj salati, kolačima. neman bor, ne bi ga ni kupija, možda plastični, jer me živcira to klanje stabala. Puna mi je glava praporaca iz glupih božićnih hitova koje pivaju neki ka pjevači/ce o čijoj kvaliteti dovoljno govori da ih slušamo samo na božić. Očaj.
neću dobit poklon. neću razmišljat pozitivno o nadolazećoj godini uz kamin, u okrilju obiteljskog gnizda dok vani padaju prve pahulje i slične idilične slike... ništa od toga.
Dobro ću se napit. Možda. I to je to.
Al najviše me jebe to šta, ok, nije meni tako ni loše... volin ja manistru, nisan je odavno spremija. Volin nekad i sam sidit za kompjuteron cili dan. Sastavit ogrooomnu playlistu najboljih pisama. nisan gladan, nisan žedan, a opet me cila ta božićna spika za popizd... živcira. Zašto? Baš zato šta ako meni toliko smeta sve to pre(ser/žder)avanje, koliko se jadno osjećaju oni kojima je gore nego meni. Koji nemaju ni za manistru. Koji nemaju doma net pa da njurgaju bar nekome raspoloženom čitatelju blogova. kojima snig nije idila, nego životna opasnost! ma neman pojma sta... hm. aj uzivajte, i mislite jedni na druge. 
