savršena prepreka

Ovaj vikend išli smo po najmanje djetešce koje se odmaralo u Selcu sa bakom i djedom.
U subotu smo se iskupali i posunčali, a u nedjelju posle ručka krenuli natrag u Zagreb budući je vrijeme bilo fuj.
Nismo se još domogli niti autoputa kad odjedanput nekaj luđački pišti u autu i na komandnoj tabli blinka „STOP“. Taman smo prošli Hreljin. Oni koji poznaju tu cestu znaju da gotovo da i nema mjesta gdje bi se moglo stati. No, kao naručeno, iza zavoja na kojem nam se to dogodilo nailazimo na nekakvo ugibalište koje je jedva bilo dovoljno za naš auto. Moja jača polovica izlazi van i gleda pod haubu. Očitavam stravu u njegovim očima. Dolazi do mene i nježno mi saopćava da nam je scurela sva voda i da je auto zakuhal....Sranje! Kaj sad? On zove buraza u Zagreb da krene po nas, a ja stojim vani i blejim u motor automobila ko da ću ga snagom volje uspjeti pokrenuti (plavuša)...No, ponekad se i blejanje isplati. Spazim HAK-ov kamion kako nam dolazi u susret. Počinjem sumanuto mahati i naravno čovjek se zaustavlja. Uspijeva pronaći neko mjesto da ugura kamion i dolazi do nas. Prvo pitanje bilo je da li je auto službeni? Zatim nas je obradovao sa cijenom šlepanja do Zagreba koja bi otprilike iznosila 3.000,00 kn. Smračilo mi se pred očima. Odlazim u auto, tješit preplašeno djetešce koje je uznemirio piskutav zvuk alarma koji se upalio. HAK-ov čovjek tek tada uočava da imamo i djetešce u autu pa napokon pokazuje dobru volju da proba detektirati i ukloniti kvar iako je on samo vozač, a ne i mehaničar. Pita nas da li imamo kakvu flašu da nam donese vodu? Naravno da nemamo. Mi to sve bacamo...Stvar spašava djetetova kantica za pijesak koju smo sasvim slučajno stavili u auto. Čovo nam je utočil četiri pune kantice vode i rekel nam da upalimo klimu i ne gasimo ju barem do Delnica. Zgledali smo ko pingvini kad smo stali u Delnicama na benzinskoj. Tam smo se malo zgrijali i krenuli put Zagreba u koji smo stigli nakon puna 4 i pol sata vožnje. Moja jača polovica se kune da je prije dva tjedna provjeril vodu i da je bilo dovoljno...
Hm..
Nekak mu baš i ne vjerujem..
Morati ću preuzeti stvar u svoje ruke, iskoristiti sav svoj šarm i otići kod bivšeg dečka (koji je automehaničar) na jedan temeljiti servis...
Pa kud puklo da puklo....

Koliko puta ste se našli u situaciji da točno znate da vam netko laže?
Kao prvo, neki ljudi jednostavno ne znaju lagat, što ih naravno, ipak ne sprečava da to rade.
Kao drugo, neke istinite činjenice (zato se i zovu činjenice!) su toliko očite da ih jednostavno nikakva laž ne može sakriti.
Unatoč tome laž je sveprisutna i većina ljudi joj je sklona.
Ja ne lažem.
Ja prešućujem istinu. To nije laganje. U isto vrijeme, pravi sam stručnjak za namirisati laž (to je valjda zbog velikog nosa). Nekad su to sasvim bezazlene laži (dakle i posve nepotrebne) pa se na njih niti ne obazirem. Dapače, iako imam doma ogledalo, baš mi je super kad mi netko slaže i kaže: Super izgledaš!, uvijek pristojno odgovorim: Hvala!
Ja sam dakle, zagovornik istine u svakom slučaju, ma koliko ona bila bolna. Naravno da zbog toga često ispadam okrutna jer kad ne mogu prešutit (a najčešće ne mogu) ja uvijek kažem istinu.
To najviše pogađa mog dragog.
Zaključak izvedite sami!

To vam je jedna od najsmrdljivijih ako ne i najsmrdljivija ulica u Zagrebu. Puna je psećih govana, što je vrlo zanimljivo zbog činjenice da su u toj ulici uglavnom kuće s dvorištima pa mi nije jasno zakaj ne puste pese da im seru u dvorište nego ih vode van na pločnik?!? Da stvar bude još „bolja“ to vam je jedan od onih elitnih kvartova i to su uglavnom pudlice, maltezeri i ostali mali peseki koje naša elita voli udomljavati.
Dakle, koliko govna može takav mali pes posrat to je čudo jedno!!!!
To su vam hrpica na hrpici ili bolje reči hrpetina na hrpetini govna. Kad si idem po gablec moram preskakivati ili hodati po cesti inače bum sigurno nagazila na minu. I tako, idem ja danas po gablec, kad taman preda mnom posere se jedna, slatka, mala, crvena pudlica. I gle čuda! Njena gazdarica, babetina od kakvih 50-ak godina ulazi u dvorište nekoliko metara udaljeno od mjesta zločina ni ne pomišljajući da bi počistila za pesom.
Gospođo draga!?!?-uzviknuh, poviknuh, dobacih ili što već
Ha?!?-uzvrati ona, pogledom kuhane ribe
Ne bute pokupili taj slatki drekec koji je posral vaš pesek?!?!
Di?-veli ona
Pa tu pred vašim nosom!
Joj, ja vam slabo vidim bez očala!
Pa odite sim bum vam ja zabila nos u to pa bute mam progledali!
Pokupila se u svoje dvorište i nije rekla više niti jednu jedinu riječ.
A ja, ne budi lijena, našla nekakav karton, sa štapom natrpala ta govna na karton i bacila joj to sve skupa prek ograde u dvorište.
Ne moram vam niti reči da mi više nije bilo do gableca.

..ne svi, naravno. Oni o kojima ću vam danas pisati.
Vrlo su prepoznatljivi.
Susrećem ih svakodnevno (nažalost).
Jaki su na riječima, a kad zagusti – nula bodova.
Loši su vozači ili uopće nemaju vozačku. Kao, ne privlači ih sjest za volan. Više vole da ih drugi „vozaju“.
Piju hrpe vitamina jer se panično boje bolesti – hipohonderi.
Puni su savjeta o odgoju djece i braku iako su sami neoženjeni i nemaju djece.
Vole se ismijavati na tuđi račun, a ne prihvaćaju šalu na vlastiti.
Vrlo rado će vam pomoći ali će vam to onda do kraja života nabijati na nos.
Nemaju prijatelje. Pričaju o nekim poznanstvima koja su vezana još uz školu, faks ali zapravo nikada nigdje ne odlaze s nekim društvom iako bi to žarko željeli.
Neki svoju nesigurnost prikrivaju mišićima i ubijaju se u raznim teretanama, dok drugi prazninu popunjavaju hranom ili pićem.
Opet se vraćam na ono da su često jaki na riječima. Meni je fascinantni koliko muškarci kukavice mogu laprdat. Najčešće o sasvim trivijalnim temama.
Zatim, strašno vole ogovarati. Nije da opravdavam to kad mi babe lajemo ali kad muškarac trača to mi je fakat bljak. Dođu i do mene svakakve glasine ali ja to rješavam po kratkom postupku. Odem i dotičnog kukavicu priupitam da li mi ima kaj za reči? Ne moram vam niti opisati taj blago-teleći pogled koji mi tada bude upućen.
Ko? Ja? Ne, ja to nisam nikad rekel! Ja sam samo reko da mislim da sam te vidio ali nisam reko da sam siguran u to.
Ma PIZDATIMATERINA kak nisi kad jesi? A znam da jesi jer sam jedino tebe srela taj dan.
Ubuduće bi ti bilo bolje da prvo mene pitaš ak te zanima bilo kaj, a ne da se raspituješ po uredu!
Jasno!?!?!?!?
Muška kukavica vulgaris.

Dakle, ja se volim raspravljati.
Ne volim kad bilo kakve nedoumice, zavrzlame, nejasnoće i štatigajaznam šta ostanu neriješene. Budući da sam po defaultu zlopamtilo, svima koji samnom ulaze u bilo kakve rasprave bolje je da sve riješimo odmah jer u protivnom „sve se vraća, sve se plaća“.
O.K., to smo razjasnili.
Slijedeća stvar koja me izbacuje iz takta su „mutavi“ ljudi. Najkraće rečeno to su ljudi koji kad ih nekaj smeta, boli, ljuti,...šute. Onda, naravno, na scenu stupa Koki koja ne trpi da netko u njenoj najbližoj blizini (dakle to je stvarno jako blizu) čitava dva dana šuti. Mislim, odgovara on na pitnja poput „oćeš jesti?“, „oćeš kavu?“ i slično ali kad ga pitam „kaj ti je?“ onda šuti ko zaliven ili kaže „ništa“.
Kak ništa u pizdumaterinu?!?!?
Zakaj onda već dva dana samo šuti i ponaša se ko da su mu sve lađe potonule?!
Ja sam stvarno jaaaaakoooo strpljiva. Jesam, jesam. Pitajte moju dječicu ako mi ne vjerujete.
Volim se razgovarati, dogovarati, pregovarati....., a mrzim šutiti. Teško šutim i kad bi trebala začepit gubicu, a kamoli da onda šutim kad mislim da nekaj ne štima?!? Još uvijek nisam ovladala čitanjem tuđih misli tak da se u to nemrem pouzdat. Dakle, ne preostaje mi drugo nego svako malo zapitkivati „kaj ti je?“, „zakaj šutiš?“?, „si nekaj ljut?“, „se nekaj dogodilo?“, „te nekaj boli?“?...
Znam, sad ćete mi reči zakaj ga ne ostavim na miru pa nek šuti ak treba i pet dana.
E pa ne mogu ja tako.
Jednostavno ne mogu i on to jaaakooo dobro zna.
Dakle zaključujem da to radi namjerno.
Slažete li se samnom????

MySpace Layouts

Ukratko:
Moja dijeta na koju sam se intenzivno spremala za vrijeme godišnjeg je pala u vodu, a za sve je kriva kiša jer što drugo raditi kad pada kiša nego gledati TV i nešto grickati???
Zatim, odlazak na more je također propao iako samo do zadnjeg dana gajili nadu da će se vrijeme popraviti te da ćemo krenuti put nekakvog kampa (još uvijek imam opremu za kampiranje u autu!). To što ja nisam namočila papak u moru ne znači da ni moja dječica nisu. Njih sam rasprodala na sve strane, tak da je Sarmica bila na Hvaru i na Velom Ižu, David na Hvaru, a mali picek je danas otišel s bakom i dedom u Selce...
Onih par dana, kad je u protekla dva tjedna vrijeme bilo donekle podnošljivo, odlazili smo na izlete (Bled, Zagorje, Podravina...)
Ono što moram priznati je da sam se pošteno naspavala. Skoro svako popodne sam si malo odremala. Čini mi se da sam od tolikog spavanja čak i narasla nekoliko centimatara. Ako ne u visinu u širinu sigurno!
Najviše me ždere to kaj prvi put nisam imala prilike pocrniti ( u solarij ne volim odlaziti).
Sad ću se morati potruditi da pustim na vidjelo ono crnilo iz duše tek toliko da se malo zakamufliram...
Ovak bijela, duge plave kose, prekrasnih plavih očiju, izgledam pomalo nestvarno (to se zove skromnost!).
Zapravo, kad se pogledam u ogledalo, svaki put pomislim:
Jebate, kaj postoje tak veliki anđeli?!?!?!?
Kolika bi meni krila trebala da me dignu sa zemlje?!?!?!?