|
Ne volim tišinu.
U mojoj glavi stalno je komešanje. Muzika, razgovori, monolozi, citati… Ni ne znam koliko procesa se vrti usporedo. Nije ni bitno. Samo da nije tišina. Ne znam zašto me toliko smeta. Danas ponovo odlutam. Opet pričaš s nekim? Trgnem se. Kako znaš? Proizvela sam zvuk? Riječ? Usne ti podrhtavaju. I osmjehuješ se. Osmjeh. Razgovaram. Malo sa sobom. Više s njim. Ljudi daleki, ljudi bliski. I ne, nisam luda. Još. Samo ne volim tišinu. Tad je zazvonio telefon, a ja ne volim telefon Ma nije baš tako kao u pjesmi.jer više neverujem nikome. Ma nek se prekine tišina makar zvonila mašina Namesti glasi rekoh slušam te. A sa druge strane žice i brate da mi vidiš lice to nije priča to je muzika. Uopšte ne znam šta mi priča a znam da nečuh takav glas a to nije glas već pesma anđela. Nije da ne vjerujem. Ali taj glas… (osmjeh na usnama) |