Dragi moji svi,

Jebemti direktorski posao jer ne stignem niti na wc, a kamoli jesti ili nedajbože krenuti na vrijeme doma. Zaskočili me kao da ih sve poznajem te kao da problematiku imam od prvog pripravničkog dana (odselila se u srodnu kompaniju, no ipak, nije da mogu odmah uskočiti u detalje iskrivljenog engleskog nazivlja jedne jako stručne i uske specijalnosti).

A dalo mi i tajnicu! Znala sam na koje radno mjesto idem, no nisam baš previše razmišljala o svim okolnostima koje ono i nosi. Pa kad su me upoznali sa mojim tajništvom, ostala sam frapirana. Žena pak, s dugogodišnjim stažem s dugom nizom muškaraca kao šefova ne može baš hvatati moje zamisli. Jebiga, meni je važno kako izgleda soba, dečkima je to bilo potpuno svejedno. Pa me i dočekao svinjac od direktorske sobe. Nije sad tako važno za moje ego da budem u nečem wou, ali smatram da ta soba predstavlja izgled kompanije, pa se iz tih razloga mora dovesti u koliki toliki red.

Sada znam zašto direktori imaju para - ne stignu trošiti. Još bolje, ne stignu niti razmišljati o kupnji. No, brijem da je to tek uvodni dio i da ću se skulirati, posložiti raspored i raditi kao svi normalni ljudi. Dobro, kao oni koji puno rade, ali ipak imaju koliko toliko organizirano radno vrijeme. Ako neće jedna žena, tko će??

No da. Što još reći?

Ispada da me sada vole mnogi.

Čak i oni za koje sam mislila da me ne vole. Tako ti je to kad napreduješ. Jučer me čak gonjao i šef sindikata koji je pak, gle obrazovanog li i finog čovjeka - odmah prešao na ti (kao da sam mu neka "mala"). U međuvremenu sam se sjetila koliko me taj isti sindikat (kao i ostale kolege s fakultetom) ignorirao, te sam od istog, mislim sindikata za onaj požar (stari blogeri znaju priču) dobila ravno tisuću i sitno kuna.

Uglavnom, napeto.

I da - slobodno mi čestitate zaštitnicu rudara - Sv. Barbaru.

Uz rudarski pozdrav

Sretno!

čujemo se.

Rudarka