Jako je teško oteti se porivu da ne komentiram odgoj tuđe djece. Tako je lako sa strane vidjeti roditeljske promašaje, dok možda slične stvari radimo i mi sami ili bolje rečeno - naša djeca rade nama..

I naša su razmažena, sebična, prepuna igračaka (onih najskupljih mobitela, igrica, Play-something-a i sl. pizdarija)...

Bila je nekidan emisija na radiju kod Sonje o Sv. Nikoli i poklonima. Uglavnom, jedna je majka rekla kako je uzela kredit da malom kupi onu neku malu igricu - Gameboy-a (znam šta je to jer je i naša Mala uspjela iskamčiti istog od svojeg Tatice). Ako sam dobro shvatila - žena je jako malih primanja, da ne velim grubo da je sirotinja..

Znam da ljudima puca srce kada ne mogu udovoljiti željama svoje djece. A oni koji imaju, oni od svojih naprave mala razmažena derišta koji ne cijene ništa. (na ovogodišnjoj školi u prirodi učiteljica je imala brigu što je skupljala pogubljene mobitele i digitalce - skuplje od njenih mjesečnih primanja)

Ne mogu lagati da moji u ormarima nemaju previše stvari. I da nemaju preskupe igračke i sl. No, kad idemo u kupovinu - obično postavim limit za neke stvari. Osim kad u dućan ide i Guzda. Jebi ga, onda mi opada autoritet...

Npr. smatram da je za dječije tenesice maksimum cijena do 300 kn. Šta će djetetu kojem raste nogica nešto što će za dva mjeseca preprasti. Ili rasturiti..

Naravno da dolazi do sukoba u dućanu. No, sve je to život...