Pjesnik

Pjesnik sam
Trenutnih inspiracija,
Promičućih ideja,
Nenadnog sentimenta.

Koristim fraze i poze
Astrofizike i artiljerije
Napuštenih žena
I pripitih dešperatera.

Lutam rubovima smisla
Tražim duboke istine
Slažem riječi ko' dojenče
Slagalice nose značenja.

Odbijam pravila soneta
Prezirem diktate rime
Bježim od metafora
Živim od hiperbola.

Snagu crpim u jeseni
Stihom mnogi su spašeni
Pjesnik sam po uvjerenju
Zahvaljujem na povjerenju.

Kak je nekad bilo i kak je sad

Kad sam bil dečec pa sve tamo do prvih studentskih dana, nakon neke dramske predstave ili koncerta klasične glazbe kritike sam mogao pročitati u kasno-večernjim izdanjima Vjesnika, Večernjaka i drugih novina, tog istog dana. Danas toga više nema. Gotovo da i ne postoje kritike a ako se i pojave to je tek nakon nekoliko dana. I najčešće umjesto kritike dobijemo opis toga što se dešavalo a ne kako se dešavalo i da li je bilo na ovoj ili onoj razini. Očigledno su kritičari-znalci nestali s naših prostora. A prije kojih šesdesetak godina zagrebačka publika je bila poznata po svom znanju i razumijevanju klasične glazbe i opere. Najveća imena su tu gostovala i davala sve od sebe da zadovolje i usreće tu sofisticiranu publiku. No, život teče kako teče i tog Zagreba više nema. Da, i dalje dolaze poznata svjetska imena ali publika više nije ista.

Jedna ljubavna

Od najranijih dana bila je naviknuta da stvari idu kako ona želi. Svi oko nje su to uzimali kao najprirodniju stvar na svijetu. Kroz školovanje je dominirala svojim znanjem, ocjenama i utjecajem na druge.

Kraj osamdesetih dočekala je kao diplomirana ekonomistica u predstavništvu firme čije je sjedište bilo u jednoj republici iz bivše države. Kada je počeo raspad većina seniora iz predstavništva ga je napustila i ona je ostala jedina u uredu. Uredno je obavljala sve poslove, značajno povećala prodaju, proširila krug kupaca i svojim šarmom uspijevala uredno naplatiti isporučeno.
Središnjica je bila oduševljena i slala svu robu koju bi ona naručila ne zavirujući previše u dotok novca. Ona je u međuvremenu osnovala vlastitu firmu identičnog imena kao i predstavništvo i naplatu robe vršila preko računa vlastite firme.

U trenutku kada je središnjica shvatila da Zagreb prodaje puno robe ali
da vrlo malo novca dolazi u blagajnu ona je pozvala direktora da se sam uvjeri u to kako predstavništvo radi. On je stigao, mali dežmekasti lik sa tankim brčićima ali inteligentnog pogleda. Nakon što mu je ona pokazala kako stvari funkcioniraju i potpuno otvoreno pokazala trik sa dvije firme on ju je pogledao,
ona je pogledala njega i to je bila ljubav na prvi pogled. Gledajući se u oči, ona mlada i ambiciozna šefica predstavništva i on, stari iskusni vuk i član CK svoje republike shvatili su da je ta ljubav moguća.

Dok traje isporuka robe iz središnjice on će dobivati 30% ostvarenog gotovinskog prometa. Onda je on otišao ali temelj njihove ljubavi bio je čvrst i trajao je prema dogovoru.

Tako je ona stekla prvih par milijuna maraka. Država se raspala, domovina se smanjila pa se trebalo okrenuti drugim poslovima. Ona je, znajući snagu ljubavi stekla neka važna poznanstva i dobila priliku da za vrijeme rata izvozi šećer a uvozi poznatu marku cigareta, sve pod zaštitom snažnih ljubavi, lažnih carinskih papira i potpune anonimnosti. Tako je do Oluje stekla slijedeći pet, šest milijuna maraka.

Ipak, potreba za ljubavlju je u njoj stalno rasla. Upoznala je zgodnog mladog i okretnog mladića čiji je hobi bio posuđivati novac ljudima koji su potrebiti i uz pristojnu nadoknadu ga dobiti natrag. Njihov prvi susret se zbio u malom intimnom restoranu uz šljunčaru negdje u Slavoniji. Ljubav koja se rodila
je bila toliko jaka da mu je ona dala 5 milijuna maraka a on njoj buket crvenih ruža i deset posto mjesečno. Tako je ona zaradila dodatna dva milijuna eura.

Ljubav se ugasila naprasno jer okolina ne voli sretne parove pa je policija njega uhapsila a do nje nikada nisu došli jer njenog imena nije bilo u
njegovim tekicama.

Danas je ona gospođa srednjih godina, dobrog izgleda koja i dalje neprekidno traga za istinskim ljubavima.

Jedna kasnojesenska elegija

Samotan je osto otok
Nikog više tamo nema
Preusušio tihi potok
Dok u dvoru smokva drijema.

Napuštene voćke pate
U kominu ugaso žar
Kad će gazde da se vrate
Zdvoje limun, naranča i nar.

Na prozor kuca tišina
Gube se glasova ljudi
Nose me slike visina
Mjesec svjetlom me budi.

U spomen Peri Kvesiću

Jučer je u Zagrebu preminuo književnik i još mnogo toga drugog, Pero Kvesić.
Na ovom mjestu objavljivao je godinama svoje priče, na drugom blogu fotografske portrete poznatih i nepoznatih ljudi i na trećem blogu svoje crteže,
Iako ga ovdje na blogu nema već duže vrijeme oni koji su ovdje dugo sigurno ga pamte.
Neka živi uspomena na njega kroz mnogobrojne knjige, tekstove, fotografije i dva dokumentarna filma od kojih je prvi Dum spiro spero dobio niz nagrada na mnogim svjetskim festivalima. A to je ujedno i bila priča o njemu samom i suživotom sa bolešću koja ga je na koncu i savladala.

Ljudi se kolju

Ljudi se kolju u Ukrajini, ljudi se kolju u Izraelu i Palestini, ljudi se kolju po cijelome svijetu osim u Večeri za pet jer Ljubav u Hrvata je na selu sve dok se traži Talent i Glas kao da smo neka sasvim izolirana ružičasta rupa iz koje ni svijetlost ne izlazi osim mladih porodica što odlaze u krajeve o kojima ni sanjale nisu sve dok nisu progledale, spakirale kovčege i napustile njive, sela i gradove djetinjstva svoga obasjane reflektorima golemih egocentrika koji drmaju svime što se u tom balonu dešava držeći u džepu rezervnu putovnicu neke druge države ili osiguranu putovnicu za Brisel koju su si priskrbili prodajući sve bitne interese seljaka i radnika ove jadne zemlje recepcionista, konobara, sobara i sobarica Prodane naše.

Welkes Blatt (H. Hesse, 1933)

Jede Blüte will zur Frucht,
Jeder Morgen Abend werden,
Ewiges ist nicht auf Erden
Als der Wandel, als die Flucht.

Auch der schönste Sommer will
Einmal Herbst und Welke spüren.
Halte, Blatt, geduldig still,
Wenn der Wind dich will entführen.

Spiel dein Spiel und wehr dich nicht,
Laß es still geschehen.
Laß vom Winde, der dich bricht,
Dich nach Hause wehen.

Jede Blüte will zur Frucht,
Jeder Morgen Abend werden,
Ewiges ist nicht auf Erden
Als der Wandel, als die Flucht.

Auch der schönste Sommer will
Einmal Herbst und Welke spüren.
Halte, Blatt, geduldig still,
Wenn der Wind dich will entführen.

Spiel dein Spiel und wehr dich nicht,
Laß es still geschehen.
Laß vom Winde, der dich bricht,
Dich nach Hause wehen.

Proljetna zvona

Jučer podno Velebita

Kada vol sretne tramvaj