| < | srpanj, 2005 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Možda nikada nećete probati moju kuhinju ali će vas uvek zanimati šta imam da kažem
____________________________________
____________________________________
Domaćica i neki od boljih postova iz daleke prošlosti
Domaćica u Parizu
Domaćica i prosjaci
Domaćica i Nova 2006
Domaćica u Bratislavi II
Domaćica u Bratislavi I
Domaćica o televizijskom programu
Domaćica o dnevnoj politici II
Domaćica na moru IV
Domaćica na moru III
Domaćica na moru II
Domaćica na moru I
Domaćica na EXIT-u 2005
Domaćica na EXIT-u 2001
Domaćica za volanom
Domaćica i njena osebujna spoljašnjost
Domaćica i blogocoolerske liste
Domaćica i Evrovizija
Domaćica i članak sa kojim je dospela na naslovnu stranicu blog.hr
Domaćica o poštama i zašto ih mrzi
Domaćica o dnevnoj politici I
Domaćica i nepozvani gosti
Domaćica i Branko Kockica
Domaćica i holandski studenti
Domaćica u kozmetičkom salonu
Domaćica u Albaniji
Domaćica i drug Tito
Domaćica o zvezdama koje su svi jedva čekali da zaborave
Domaćica i institucija braka
Domaćica i udžbenička problematika
Domaćica i njena iskušenja na putu ka fakultetskoj diplomi
Domaćica i porodica Milošević
Uz pomoć Hala njušim:
Manualno posećujem sledeće fellow-Srbiće:
Azizamku
Beogradoholika
Jelo i ostalo
Kanidju
La Laru
Markomaniju
Natty
Ostap Bendera
Sibonija
TV blog
Fiesty Kitten
Shoshona
I drag mi komšiluk:
Big Mamu
Beštijicu
Blogistiku
bugenviliju
Chipi Chipsa
Cranberrie
diverzanta
divljakušu
draguljčeta
Espadrilu
Egotripp
Jade
Jazzie
Kulericu
Ma kaj got
Neve-neru
Odu jagodi
Parah dox
Rabljenog političara
Ribca
Riječanku
Skalicha
Utvaru iz pakla
Yellenu
YogaGirl
i druga Tita, naravno
Autentična ili ne, naša Belle de jour
Blogovi mojih real-life drugara iz prijateljskih i svrstanih zemalja:
Bettina
Tommi Laitio
U suzama su nas izgleda napustili:
Bankrobber
Cookie
Oko promatrača
Pastoralna kupusica
Pinacolada
Poetik
Portobello Belle
URLanje
I ja bedz za trku imadem!
online
___________________________________
rijama@yahoo.com
___________________________________
Moj vodič kroz teskobe svakodnevnog života
Žal za mlados'
Pop Boks
Leksikon YU mitologije
Na poslu je dosadno? Zabava je one click away
SpaceJap
Apsolutni hit
Najbolje otkriće trash patrole
Dobra reklama govori sto jezika
Nešto actually korisno
Linkz to my hall of cool
Vincent Price
Peter Sellers
Michael Caine
Peter Greenaway
Matori seronja koji mi je još uvek drag
The Housemartins
Billy Bragg
They might be giants
Jeff Buckley
The Faint
James
Kings of Convenience
4AD klika
Inspirativni tepisi
Delboy and Rodney Trotter
Rođendan, kažeš?
Rođendan mi je prošao a na poklon mi niste kupili:
Knjige
John Fisk "Popularna kultura" (izdavač Clio)
Vida Ognjenović "Put u putopis"
Sue Towsend - bilo koji od nekolicine dnevnika Adriana Mole-a
P.G. Woodhouse "Jutro donosi radost"
P.G. Woodhouse "Hvala ti, Dživse"
Oto Oltvanji "Crne cipele"
A o ovome ni da ne govorimo ..
USB kabl za moj telefon
Jednu dobru masažu
Biotherm mleko za telo (da, ono sa limunom)
..::Domaćički shit-lit::..
Voyage, Voyage / Eternellement
- 23:07 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (30) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Vratila sam se - na žalost svih koji umeju da čitaju. I bilo mi je dobro. Ma šta dobro, odlično. I znam, sada svi očekujete da malo razradim to odlično, i da to bude duhovito. Da vam opišem pijanog slovenca, njegovu fascinaciju belim oleanderima i norveškim pop sastavom A-HA. Ili onu napornu pijanduru koja nam je iznajmila apartman na Krku. Ili nudiste u Baškoj, čija pojava može opasno ugroziti vaš libido. Ili to kako sam doživela Zagreb, nekoliko godina kasnije. Ili to šta bih sve uradila sledećem vozaču autobusa koji po polasku sa stajališta uzvikne "Neka se javi ko nije tu!". I zašto se nakon povratka u Beograd ponekad osećam kao da sam se udala za najružnijeg od svih rođaka. I znam, naprosto žudite da saznate da li je Rock Roll jedan najobičniji ćelavi polu-krezubi kvazi-filozof-idealista ili pak poprilično zgodan, vrlo zanimljiv i razgovorljiv kvazi-filozof-idealista. I da li je promatrač jedan večito-nezadovoljni bivši radnik sumnjivog hotela u centru Zagreba ili pak duhovit, simpatičan i perspektivan budući suprug još simpatičnije promatračice. I znam da deep down želite da vam otkrijem marku tonika koju jurop tako neobuzdano obožava. I sada, kada već imate te kokice ispred sebe, osećam da vas zanima da li sam na kraju pronašla Ostap Bendera. I da li smo zajedničkim snagama utvrdili ko je pravi autor Maje u javnoj kući. I da li je Domaćica iz pakla jedno duhovito, pronicljivo i nadareno biće ili je pak samo jedan isprazni, nezgrapni namćor. Znam, sve biste to voleli da znate i ne bi vam naškodilo da se u tim saznanjima povremeno nasmejete. Znam. Ali ja naprosto nemam snage da vam sve to opisujem. Čini mi se da bi u ovom trenutku i Nick Drake moja potonja putešestvija duhovitije predstavio od mene. A mi znamo sve o Nick Drake-u i duhovitosti, zar ne? I sad, znam da će mnogi ispljunuti par kokica uzvikujući "Koji je njoj kurac?!" Prvo, to je veoma retoričko pitanje. Drugo, nije mi ništa. Umorna sam. Jel to takav fakin big deal? Nije. Spava mi se. Rade mi se druge stvari. Čitaju mi se knjige. Gledaju mi se filmovi. Odmara mi se - od odmora. Ljudi. Moraš da budeš spremna za 20 minuta jer nas ovi već čekaju. Što gledaš televiziju, jel sve ok? Šta, još spavaš? Gde si? Javi se, čekamo te na trgu. Budi tu u pola osam. Dođi do mene oko pet. Sutra se budimo u 8:15, navij sat. Ajde požurite sa tom kafom, moramo da idemo na plažu. 10, 12:15, u 2 je ručak, idemo-hajde, blahblahblah, šta da obučem za roštilj, domaćice neko te zove. Sve mi je to odlično. Nego, overdose interakcije čini svoje. U ovom trenutku želim samo da legnem i posmatram tačke na zidovima. Trenutno sam ih pronašla dve. Odlične su, zabavljaće me barem dva dana. Možda čak i porazgovaramo. Predosećam da su mnogi od vas koji su se latili telefona da proslave moj povratak u realnost od toga odustali. As if. Shvatili ste da je počela moja "isprazna sam" faza introspekcije. Znate da to kod mene nikada ne započinje i ne završava se istom premisom "Jebote, kako sam ja super". Nisam baš toliko isprazna. Jok. Možda ću samo par dana da naričem nad time kako mi je post-holidejski život malčice u kurcu. A onda ću se setiti svoje skorije posete jednom manjem gradu. I tome kako gluposti koje napraviš kao mlad zauvek ostaju tvoje obeležje. Recimo, ona se u srednjoj školi karala sa svima. Ili, taj ti je pre par godina bio baš ono, žešće na dopu. I više nikad ne možeš da pobegneš od te reputacije. I tada ti je život stvarno u kurcu. A ja se u srednjoj školi nisam kresnula skoro ni sa kim. I nikad nisam bila na dopu. I čak i da jesam, da li bi to neko ovde znao? I da li bi nekog uopšte bilo briga? Ne. Zato mi život i nije u kurcu. Zapravo odličan je. Sad ću malo da gvirnem u film a onda da završim jednu fantastičnu knjigu. Pa ću malo da se mazim sa domaćinom. A sutra ću u šetnju. Prekosutra u provod. I potom ću opet biti kao nova. Potpuno zadovoljna? Presrećna? Verovatno ne ali dovoljno zadovoljna. I dovoljno srećna. I ponovo ona stara. Dovoljno nova i dovoljno stara da napišem koju reč. O pijanim Slovencima, Krku, Baškoj i Zagrebu. Ili o nekom svom blamu iz daleke prošlosti. Toga mi ne nedostaje, pa bila ja iz velikog grada ili ne. Ama baš nimalo. |
EXIT 05: Don't fight it, feel it
- 23:34 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (42) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Završen je još jedan EXIT. Dok sam kontemplirala outline ovog posta, bila sam ubeđena da će ovo biti moj najduži i mogućno najsadržajniji post do sada. Ipak, kako je to “sada” već došlo a ja otkrih da nemam baš previše vremena niti intelektualnih kapaciteta da ispišem sve što mi je bilo na pameti, poslužite se onim što nađete a za više informacija kupite neke novine pa čitajte one koji su plaćeni da budu smisleniji, objektivniji i sadržajniji od mene. Nego, da krenemo. Organizacija festivala EXIT nije počeo dobro. Pod ovim ne mislim na početak-početak EXIT-a, nego na organizaciju prodaje karata. Samo je viša sila doprinela tome da what-were-they-thinking prodaja karata preko banke koja ima jednu …. ne, čekajte, dve poslovnice u celoj zemlji ne završi totalnim fijaskom. Bilo je tu puno čekanja po redovima, nervoze, cimanja, bespotrebnog trošenja para na putovanja od-do. Ipak, kako je EXIT-ovcima na ovu problematiku već x puta skrenuta pažnja, ostaje nam da poverujemo da će to naredne godine izgledati puno, puno bolje. Or else … Za nepoverovati, sam ulaz na festival je po prvi put fercerao prilično dobro. Ne znam da li je to bilo do organizacije ili do moje spretnosti ali mi ni jednog od četiri dana nije trebalo više od desetak minuta da uđem na Tvrđavu. Svi koji su EXIT pohodili i prethodnih godina znaju da je ulaz uvek bio maksimalno dugotrajan i komplikovan. Ove godine je to nekako išlo malo brže i činilo mi se da su gužve i maltretiranja osetno smanjeni. Za napomenu je i to da su čuvena “pretresanja” na ulazu bila nešto manje rigorozna. Znam da se pozitivnim iskustvima ne mogu pohvaliti baš svi ali su mene možda samo prve večeri malo detaljnije ispipkali dok su me ostalih puštali maltene na “dobro veče”. U poređenju sa prethodnim godinama kada su “nežne” policajske ruke u gumenim rukavicama umele da završe u kosi ili grudima ovo je bilo pravo osveženje. Znam da je mojim sisama teško odoleti ali ipak, nisu ni one baš zalogaj za svakog. Ono što bih još nešto suzdržanije pohvalila jeste samo obezbeđenje Tvrđave i bolja organizacija kretanja kroz Tvrđavu. Znamo da je Tvrđava dušu dala za samopovređivanje tako da je i ove godine bilo onih koji su nastradali pokušavajući da preskoče ogradu ali jebemliga, upozoreni su na vreme i nije da nisu znali u kakav se rizik upuštaju. Gužve su bile ogromne ali su oni spretniji pronalazili načina da se transportuju od tačke A do tačke B u jednom komadu i u zavidnim rokovima. Jeste da je trackanje u gužvi ponekad bilo nesnosno ali onaj ko takve stvari ne podnosi ne bi ni trebao da hodočasti festivale. Meni ništa nije smetalo i činilo mi se da je sve pod kontrolom. Errr … osim možda jedne stvari. Vremena. Dakle, vremenska prognoza za EXIT je bila, malo li je reći, u kurcu. Izgledala je otprilike ovako: kiše, pljuskovi i grmljavina. Od kiše smo se još nekako i obezbedili ali od blata nismo mogli nikako. Jednostavno ga je bilo svuda i nije bilo šanse da ujutru ne izgledamo kao da smo se upravo vratili sa proboja Solunskog fronta. Znam da su naše nedaće mnogi trezvenjački nastrojeni pripadnici društva iskoristili da nam pored epiteta narkomani i propalice dodaju i epitet prljavih skotova ali jebemliga, volela bih da su oni dobili priliku da se malo prošetaju tvrđavom u tim okolnostima pa da ih vidi dragi bog. Inače, moram priznati da je situacija sa kišom bila nešto bolja nego što sam očekivala glede činjenice da je opasno padala jedino oko pola sata između nastupa Ian Brown-a i Garbage-a u petak na subotu, u subotu predveče (zbog čega propustih, čini mi se, Luisa) i u nedelju tokom White Stripes. Ostatak vremena smo trošili jedino boreći se sa blatom i gužvama ali je sve ostalo bilo i više nego za 5! A šta je to ostalo? Recimo, izvođači. Ove godine sam gledala osetno manje nastupa zato što mi sami nastupi nisu bili bitni koliko zajebancija sa raznoraznim ekipama koje su se ove godine u velikom broju izvolele pojaviti na festivalu. Ne mogu reći da nisam videla baš ništa jer jesam ali mi je bilo interesantnije da se šećkam po manje ispromovisanim stageovima i gledam manje isforsirane izvođače nego da se krećem u poznatom trouglu main stage-dj arena- VIP louge i da se onda pravim kao da sam bila neznamkako festivalski sveprisutna. Pošto ovaj post postaje odveć predugačak a ja sam u fazi pakovanja za ić’ dalje, ovog bi puta izdvojila samo one nastupe koji su mi bili :toptoptop: Dakle, the winners are: Ian Brown (ex Stone Roses) – devojke, šta drugo reći, ovaj čovek je i dalje pravo audio-vizuelno zadovoljstvo. Em što je i dalje zgodan kao u ono vreme kada smo ga potiho ljubavisale putem naslovnih stranica New Musical Express, em što i dalje dobro zvuči. Koncept nastupa mu je malo solo stvari – malo Stone Roses tako da eto, ispunila mi se i ta želja da jednom, pa makar i u krnjem izdanju, čujem kako to zvuči uživo. Highlight nastupa – hiljade ljudi u glas peva “I wanna be adored”. Downside nastupa – nije svirao “Fools gold” no, ne treba mu zameriti - to bi već bilo suviše orgazmično čak i za poslovično frigidnu domaćicu. Sve u svemu, videti Ian Browna mi je bilo fentestik i bravo, bravo, bravo za one koji su se setili da ga uvrste u main stage lineup. MKDSL – dobro, vi u HR verovatno nikad niste čuli za ovog beogradskog DJ ali šta više reći o čoveku koji je uspeo da inače-uvek-straight domaćicu natera da đipa kao blesava u 5 ujutru na -500 stepeni, u magnovenju blatišta? Ništa sem *clapclapclap*. Posebno mu zahvaljujem na puštanju remiksa “This Corrosion” od Sisters of Mercy. Iako je ovaj bend malo koga u životu digao eto, mene jeste i to baš u izvedbi MKDSL. Moj duboki naklon. Fatboy Slim – od ovog sam nastupa najmanje očekivala ali sam se zbog toga najbolje i provela. Jeste, puštao je komercijalu i jeste, od njegovog sam se osmeha usrala u gaće ali kad ta dva, uslovno rečeno, minusa stavimo zajedno dobićemo plusplusplus. Đipalo se na sve strane i bilo je veselo. Domaćica je imala i dodatni ugođaj u vidu neprestanog čitanja glupkastih SMS poruka koje su se očitavale na video beamovima (gramatičko i pravopisno veselje u maniru BN televizije) kao i u vidu trojice petnaestogodišnjaka koji su tik iza njenih leđa pričali takve nepatvorene gluposti da je bilo nemoguće ne propratiti ih salvama smeha. Downside nastupa su bile sotone sa pištaljkama koje treba zakonom zabraniti. Em što duvaju u ta nesnosna smetala bez ikakvog osećaja za ritam em što vam u tim svojim pokušajima da budu inventivni totalno uništavaju audio ugođaje iz pravca zvučnika. Jaoj si ga onom ko mi izvadi pištaljku sledeći put … što bi rekao Bata Stojković “pa jebaću mu majku majčinu!” Pored ovih nastupa, gledala sam još i Apokalypticu, Underworld, Disciplinu Kitschme, par minuta Brejkersa i hiljadu i jednog anonimusa na raznoraznim drugim stejdževima. Vreme i gužva su me onemogućili da uživam u nekim nastupima koje sam ranije planirala da posetim kao i u celokupnom programu na DJ Areni ali ću biti dovoljno slobodna da primetim da se osećam kao da zapravo ništa nisam propustila jer sam se svejedno provela i više nego odlično. I sada će mnogi od vas pomisliti: domaćica, a nema nikakve kritike? Hm, nema. Except ... Jebi ga, ipak ne mogu da se suzdržim. White Stripes su bili sranjence. Za početak da napomenem da ja nisam die-hard fan White Stripesa i da kapiram da je njihovim die-hard fanovima koncert verovatno bio odličan. Ipak, ukoliko ste tamo došli sa najboljom namerom da čujete kako zvuče i da se eventualno svrstate u one koji će nakon toga ilegalno downloadovati njihov CD, ostali ste debelo razočarani. Razočarenje se samo uvećava količinom hiljada evrića koji su izbrojani za njihovo prisustvo. Prvo, koncept bubanj-gitara je zabavan za slušat kod kuće ali na festivalu pred hiljadama ljudi poželite da čujete i neki drugi instrument, čisto zabave radi. Drugo, pesme su im sve na isti fazon a o rečima da i ne govorimo. Treće, svirali su jebenih sat vremena sa sve jednim bisom. Četvrto, svoj su nastup upitnog kvaliteta dodatno začinili raznoraznim upadicama tipa “Don’t think we don’t appreciate you standing in pouring rain just to hear us play”. Well, thanks for the support, asshole. Zajebi kišu i koncentriši se na r-a-z-m-r-d-a-v-a-n-j-e moje zadnjice! Jasno? Jedino dobro u gledanju White Stripes jeste da ih gledate sa svojim bratom kojeg odlikuje sličan smisao za humor kao i vas. Tako smo buraz i ja smislili quick money making scheme. Formiraćemo bend koji ćemo činiti – pogađate, on i ja. Zbog nesklonosti ka spavanju zvaćemo se “Black circles”. Svaka sličnost sa "White stripes" je namerna. Na putu ka zvezdama planiramo da iskoristimo i neke njihove koncepte. Da li će nam uspeti, procenite sami. Sličnosti: Muški White je neurotično-misteriozan tip. Moj brat je neurotično-misteriozan tip. Muški White malčice zna da prangija gitaru. Moj brat malčice zna da prangija gitaru. White Stripes imaju lyrics kao da su ih smišljali sedeći na WC šolji. Mi često sedimo na WC šolji. White Stripes uzimaju 150 000 evrića za sat vremena svirke. I mi bismo rado uzeli 150 000 evrića za sat vremena svirke. Ženski White ne zna da lupa bubnjeve. Ja ne znam da lupam bubnjeve. Ženski White ima dobre sise. Ja imam dobre sise. Muški White je par meseci “kratio” Renee Zelweger. Moj brat bi rado kratio nešto, bilo šta i to što pre. Razlike: Muški White zna da svira ukulele. Moj brat ne zna da svira ukulele. Muški White zna da svira klavir. Moj brat ne zna da svira klavir. Ženski White deluje kao da je boli kurac za sve. Ja nemam kurac. Muški White bi se izvinio publici zato što stoji na kiši. Moj brat se ne bi izvinjavao. Dakle, iz ovoga vidimo da imamo sve predispozicije da uspemo. Još samo da osmislimo 2-3 catch-rifa i neke priglupkaste reči i off we go! Nadam se da su oni koji su za njihov nastup u Zagrebu pukli 200 kunarjev prošli nešto bolje jer je ovo bilo, malo li je reći, nevredno tog novca. Dobro je da smo mi posle toga barem mogli da odjezdimo na neki od drugih stageova, inače … Što se stageova tiče, ove godine ih je na EXITu bilo 25 i bilo je nekih jako dobrih. Recimo Roots and Flowers stage koji je po meni bio idealan za popit piće i promahat rukama u pravcu levo-desno. Od dobrih stage-ova, tu je još bila i Elektrana stage (elektro muzika, pogled na reku, malo ljudi, milina), zatim tu je bio i Green Fusion Stage na kojem su svirali Brejkersi, Rambo, Cubismo, Obojeni Program, Luis, Esma Redžepova (…), Latino stage gde ni u jednom trenutku nije bilo manjka plesa i veselja, MTV stage, Crossroads stage sa fenomenalnom disco komercijalom a la “I wanna give you devotion”, Caffee del Danube za fantastičan chill out … bilo je zaista svega i za svakoga, teško da je neko došao a da nije našao nešto što mu prija. Ja sam se i sama unezvereno šetkala od jednog do drugog, pravo je čudo da sam uspela bilo šta i da vidim od tog stalnog seljakanja okolo-naokolo. Posebno drag mi je bio štand sa raznolikim Haribo bombonama na kojem sam svakovečerno širila svoju guzicu. U svakom slučaju, thumbs up za diverzitet, dabogda nam tako dobro bilo i naredne godine! Za kraj ovog odveć predugačkog posta, par reči o posetiocima festivala, ekipi kao i o nekim društveno-osveštenim temama. EXIT je ove godine, čini mi se, posetilo više ljudi nego ikada pre. Poseban osvrt bi stavila na strance jer se engleski čuo bukvalno na svakom koraku. EXIT zaista postaje festival svetskih razmera. Prisustvo tolike količine ljudi mi je ponekad bilo zaista uzbuđujuće a ponekad uznemirujuće. Super mi je da su svi došli ali zar baš svi moraju da pređu preko mene? Dodatno, neki stageovi tipa DJ Arena na kojoj su nastupali Felix da Housecat, Carl Cox, Darren Emerson (…) su bili prepuni i u po noći i u 8 ujutru tako da na njih skoro i da nisam išla. Ja jesam people’s person ali nisam baš u fazonu da đipam u atmnosferi gasne komore, da se zna. Ovde bih se osvrnula i na problem droge. Poznato je da je tokom EXITa jedan dečko umro u kampu pod nerazjašnjenim okolnostima. Otkako se to desilo, kako gde navrnem tako svi političari pričaju EXIT-droga, EXIT-droga, EXIT-droga. Da, otkrili ste toplu vodu – u ovom društvu ima droge. Bravo za vas, clap-clap. Samo, ima tu nešto što me muči, da li je narkomaniju kod mladih izazvao EXIT ili ovo jebeno društvo koje vi vodite, draga zabrinuta gospodo iz vlade? Ha? Da li se ljudi drogiraju samo na EXITu ili se to možebitno dešava i tokom godine i čiji je to problem? EXITa ili društva i države? Sigurna sam da se drogiraju zato što ste im vi omogućili toliko jebene perspektive da prosto grcaju u opcijama. Omogućite vi njima prvo da žive kao ljudi pa će se oni lako ponašati kao ljudi tokom ta četiri festivalska dana. Prekinite malo da lamentirate nad dobrobiti društva u kojem ima EXITa i počnite da lamentirate nad dobrobiti društva koje vi vodite. Drugim rečima, počnite da se brinete za svoj posao. Bog zna da vas za to papreno dobro plaćamo! Sam kraj bih posvetila svojim EXITovskim ekipama. Na EXIT ne valja ići sa jednom ekipom, to je valjda poznato. Izgubiš jednu – nađeš drugu, easy as that. Da mi ekipa nije bila tako dobra đavola bi ja pobedila svoje babstvo i spavala samo 14 sati tokom CELOG festivala. Posebno mi je drago da sam tjekom EXITa upoznala i neke blogere i blog-konzumente. Drago mi je da ste mi tako super i uživo. Za sve one kojima je pak bilo teško da poveruju da sam to stvarno ja, mogu reći samo ovo. Da, to sam stvarno bila ja. Drago mi je da smo se upoznali i da (ni)sam ispunila vaša vizuelna očekivanja. A sada polako odoh da se pakujem za put. Verujte da zbog tog pakovanja nisam napisala ni pola onog što sam htela. Pitaćete se sad gde se pakujem? Pa dolazim vam u goste, naravno. Ukoliko u narednih par dana u reonu Zagreba i Krka spazite jednu neuglednu priliku kovrdžave kose sa izrazitim beogradskim naglaskom, učinite mi uslugu i odmah mi naručite neko piće. Neka bude duplo, da ne bude posle da vas nisam upozorila :) Slobodni ste da me upregnete i na mail, ako ste kojim slučajem zainteresovani za druženje. A dotle ... |
Domaćica iz pakla: program not responding
- 16:53 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (33) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Znam, jadna sam. Prvo nisam pisala zbog učenja a onda zbog toga što više nema učenja - drugim rečima, zbog imanja života. Ispite sam položila, napisala čak i prigodan post o tome, kliknula "Objavi post" i onda je sve nestalo. A mene je mrzelo da se ponavljam. Post je inače, za sve vas koji niste imali prilike da ga pročitate, bio baš dobar. Za razliku od prethodnih, ako su prethodni uopšte zaslužili da budu upoređeni sa bilo čim. Ono što bih još želela da dodam jeste "Izvinite". Izvinjavam se svima vama čije postove nisam stigla da pročitam ili pak prokomentarišem. Trudim se. Nemam baš puno vremena za klikanje po netu pa se nadam da nećete zameriti. Obećavam razvedravanje. Nego. Ovih se dana polako spremam za EXIT pa sam se setila jedne zgode vezane za to događanje. Pre par godina, kada sam bila 1/12 neko i 0.0 promila nešto, pozovu mene da uzmem učešće u blaženopočivšem akademskom delu EXIT-a koji se u to vreme putem kamera i kablova prikazivao direkt na TV NS. Kako je opšte poznato da ne volim kamere i da sam u govorništvu daleko od Cicerona, svoje sam učešće dugo promišljala sve dok protiv mene nije upotrebljen ultimativni "jebi ga, nema ko drugi" argument koji iz nepoznatih razloga uvek upali. Tema emisije je bila prilično ozbiljna i sve se odvijalo u EXITovom "otvorenom studiju" lociranom negde nasred Petrovaradinske tvrđave. Prethodno su nas upozorili da sve ide live i da moramo biti maksimalno koncentrisani, da ne smemo prekidati program ako smo se zbunili, ako nas je zasvrbela guzica ili nas je problem fiziološke prirode naterao da se klatimo levo desno. Naravno, ova mi otežavajuća okolnost nije bila nimalo draga ali smo pitanja uglavnom unapred dogovorili tako da mi je ostalo samo da malčice iskontempliram poruku koju želim da pošaljem milionskom auditorijumu i da se potrudim da look my absolute best. Barem sam tako mislila. Emisija je krenula i sve se polako odvijalo u željenom pravcu. Svi prisutni su hvale-vredno verglali o značaju ovog i onog i potrebi za onim i ovim. Taman kada mi je neko pitanje došlo kao kec na jedanaest, dogodila se havarija broj 1. Komarac. Naime, izvesni komarac je shvatio da je u tom trenutku najzabavnije leteti oko moje glave tako da me je obletao, saletao, ulazio mi u uvo, skakao mi po nosu i turpijao nokte na mojim trepavicama ... naravno, kako je emisija išla live, pomahnitalo mahanje rukama je bilo out of the question pa mi nije ostajalo ništa drugo nego da pokušam da se obuzdam dok se kamera okrene u drugom pravcu i da mu onda pokažem njegovog boga. Ali avaj. Pitanja su se nizala a komarac nikako da ode. Zapravo, postao je toliko iritantan da su i gledaoci opterećeni staračkom kataraktom i voskom u ušima postali svesni njegovog prisustva. Ja sam se sve vreme jedva suzdržavala da ne ustanem i ne spljosnem ga svojim zamamnim ručerdama ali sam bila svesna da su takvi potezi u real-time televiziji apsolutni no-no, pa sam vreme rađe trošila na vizuelne molbe voditeljki da se obrati drugom gostu kako bi mi stvorila mogućnost da se jednom i za svagda obračunam sa zvrndavim krvopijskim zlikovcem. Kako je voditeljki trebalo malo vremena da shvati suštinu mog problema, bila sam prinuđena da se sa smetalom još malo borim sama - češkajući nos, odmahujući glavom kada pričam o nečemu što zapravo odobravam, gestikulirajući čak i tamo gde je to bilo iznimno nepotrebno. Nikad nisam pogledala snimak ali verujem da sam delovala krajnje autistično jer sam kadar obletala kao Stevie Wonder mikrofon. Kada je moja audiovizuelna pojava već izgubila svaki smisao, voditeljka se konačno obratila drugom gostu što je ujedno značilo i skretanje kadra sa moje napaćene malenkosti. Priznajem da nakon toga ni drugom gostu nije bilo lako da se koncentriše usled mog bespomučnog trčanja po travnjaku te pljeskanja rukama ali smo svi pomalo odahnuli onog trenutka kada sam napast otresla sa svojih dlanova te se pobednički vratila na podareno mi mesto za sedenje. Narednih desetak minuta je prošlo u miru i veselju. Mislim da sam uspela da se koncentrišem do te mere da sam u jednom trenutku možda čak i rekla nešto smisleno. Taman kada je svima postalo jasno da postoji razlog zašto sam ja pozvana u taj program, u kadar je ušetala havarija broj 2. Pas lutalica. I sad, zamislite da na svojim malim ekranima vidite sledeću scenu: gosti ozbiljni, emisija ozbiljna, atmnosfera napeta, svi se razbacuju velikim rečima dok u donjem desnom uglu ekrana izvesni pas zapišava scenografiju? Verujte, nama je bilo jako teško da obuzdamo smeh. Obuzdavali smo se samo zato što smo znali da će nas isti ponukati na fiziološke nepodopštine a to je u real-televiziji luksuz. Dozvolite da ovde primetim da će vam se u live programu uvek ići na WC. To vam dođe isto kao kad u meksičkoj seriji bogati otac upre prst u nekog konjušara i kaže “Kćeri samo nemoj u njega ...!!” a ona, k’o za inat …. da, baš tako. I možda još gore, jer vam se u live programu dodatno stalno smeje. Meni, non-stop. Nego, ovaj pas se pokazao malo živahnijim nego što smo očekivali. Nakon što je zapišao par kablova, ustremio se na učesnike programa. Prvo mu je interesantna bila voditeljka, pa gost broj dva, pa sto između i – taman kada bi svaki normalan čitalac mog bloga pomislio da se priča tu završava, reći ću – ne. Tada je pas primetio mene. I to upravo u trenutku kada sam odgovarala na postavljeno pitanje. Ovog psa nije zanimalo samo protrčavanje ispod moje stolice, ne. Njega je najviše zanimalo pentranje u moje krilo i lizanje mojih cipela. On vileni a ja pričam. U kadru. Zoomirana. Kada su mu dosadili pokušaji da se popne, koncentrisao se na moju nogu, blago ispruženu na teren ispred. Videlo se da ju želi. Liznuo ju je. Milovao ju je pogledom. Obuhvatio šapama. A potom je krenuo da se na nju uspinje. Dok sam ja pokušavala da indoktriniram široke narodne mase taj pas je pokušavao da moju nogu iskoristi za one radnje svete svakom teenageru. I dok se to dešavalo, meni nije bilo dozvoljeno da se smejem, vrištim, budem okrutna ili se pak popnem na stolicu u znak panike. Iako je moja noga bila u opasnosti od razdevičenja, ja sam morala da pričam, budem koncentrisana, artikulisana i ozbiljna. Kako je to izgledalo publici iza malih ekrana? U kadru se videla samo domaćicina bista. Ona nešto priča i povremeno se nesuvislo trza usled posedovanja neidentifikovanih tikova. Gledaoci se pitaju da li je bilo neophodno u program dovesti osobu koja ne može da kontroliše pokrete svojih ekstremiteta. Kako je to izgledalo onima ispred i iza kamere? Domaćica priča i u isto vreme nogom (koja nije u kadru) i rukom (takođe nije u kadru) pokušava da zadavi-slash-šutne dlakavo masturbatorsko spopadalo. U nameri da novootkrivenu okrutnost prema životinjama zamaskira, domaćica povremeno zabacuje ruke po kadru kako bi izgledalo da je sve to deo jednog lukavog gestikulatorskog plana. A kako je to izgledalo domaćici? Pa otprilike ovako. Pazi ovog psa jebote!!! … ajd iš … IŠ!!! Čoveče, kako da ga sklonim sad … uffff … šta ja pričam uopšte u ovom trenutku? Domaćice koncentriši se … budi ozbiljnaozbiljnaOZBILJNA .. gde sam ono stala … pa jebote usraću se od smeha ahahahahaha … da li se sad smejem u programu?! Ej džukelo ajd odjebi .. pa jebote udaviću te golim rukama .. čoveče pa ne mogu da verujem da me siluje jebeni pas dok pričam o reformama … aahahaha koji monthy phyton pa ja totalno nemoguvjerovat!!! …… aaaahahahah pa usraću se, majke mi! HEEELPPP!!! A pomoći naravno niotkuda. To je verovatno bio prvi akcijski program koji je TV NS ikada doživeo a da u njemu glavnu ulogu nije igrao Dolf Lundgren. Moguće je da se neko tome čak i nasmejao a znamo da je smeh na tom programu moguć koliko i to da ću jednog dana staviti onu 5 in 1 plastičnu naduvanu sofu iz Teleshopa na sred svoje dnevne sobe. Ja pričam i vučem psa za uši dok u isto vreme fiksiram voditeljku pogledom i pokušavam da ignorišem činjenicu da me ista ne vidi jerbo se neobuzdano valja po travi od smeha. I ne smem da se nasmejem … NE SMEM! A i piški mi se čoveče, kakav totalni nadrealizam! U svakom slučaju, kada su stvari već delovale totalno izgubljeno po moj lik i (zlo)delo neki pametnjaković iz režije se dosetio da je davne 1979. Keramika Mladenovac uplatila neku reklamu te da bi istu bilo zgodno pustiti još jednom kako bi mi se dalo vremena da svog četvoronožnog silovatelja odjebem preko zidina Tvrđave. Rečeno-učinjeno, recimo da se dlakavi napasnik nakon toga više nije nagledao EXIT-a i njegove životinjski-uglavnom-blagonaklonjene publike. Mene su onako pomahnitalu i raščupanu vratili nazad, malo mi pobrisali krv sa lica i sve je bilo spremno za novi početak a kad ono … Prasak. Svi su se malo useruckali dok je domaćica šeretski pomišljala “Vidi malog skota .. očeš’o se dva puta i već vatromet” a kad ono đavola vatromet. Mrak. Mrkli. Svi se pomahnitalo okreću okolo da utvrde u čemu je problem dok one sa slabijim srcem ekipe hitne pomoći skidaju sa okolnog drveća. Gledaoci kraj malih ekrana u tom trenutku verovatno gledaju “Izvinite zbog prekida programa” dok oni u “studiju” ne gledaju ništa jer ne vide prst pred nosom. Oseća se samo dim. Domaćica malčice paniči, priupitkuje “Izvinite … šta se ovde dogodilo?”. Odgovor je sledeći. Reflektori su nakon 50ak godina verne službe konačno digli sidro i odlučili da eksplodiraju. Ovaj odgovor naravno nisam stigla da čujem pošto je jedan eksplodirao tik iznad moje glave što je imalo izvesne posledice po moje bubne opne. No, da u svakom lošem ima nešto dobro, jedna je stvar bila sigurna: ako ovo ne zaplaši i ne potera svu floru i faunu iz ovog nesuvislog programa, stvarno ne znam šta će! Kako je popravka reflektora potrajala a mi smo trebali da ispratimo određeni “raspored emitovanja” (tek sam tad saznala da naši kanali to imaju, čovek se stvarno uči dok je živ) program se završio i pre nego što smo mislili. Mase su ostale zabavljene ali krajnje neindoktrinirane jerbo im domaćičko “ovaj” svakih 25 sekundi nije dalo potpunu sliku o značaju reformi određenih segmenata društva i države za određene druge segmente društva i države. Dok je voditeljka odjavljivala program i zahvaljivala se svima ispred i iza malih ekrana, domaćici se niotkuda približila jedna žaba. Ova žaba nije pokušavala da joj se zalepi na facu niti da je siluje. Jok. Žaba je samo stajala tu i nesnosno kreketala. No, i sama pojava još jedne nesnosne životinjke je bila dovoljna da domaćica poželi da se što pre baci. Ne sa vrha neke zgrade nego na prvi obližnji šank. Čim prije. Očigledno je da komentari ne rade pa vas molim da se vratite kad prorade i ponovo napišete šta ste naumili :) |