Znam, jadna sam. Prvo nisam pisala zbog učenja a onda zbog toga što više nema učenja - drugim rečima, zbog imanja života. Ispite sam položila, napisala čak i prigodan post o tome, kliknula "Objavi post" i onda je sve nestalo. A mene je mrzelo da se ponavljam. Post je inače, za sve vas koji niste imali prilike da ga pročitate, bio baš dobar. Za razliku od prethodnih, ako su prethodni uopšte zaslužili da budu upoređeni sa bilo čim.
Ono što bih još želela da dodam jeste "Izvinite". Izvinjavam se svima vama čije postove nisam stigla da pročitam ili pak prokomentarišem. Trudim se. Nemam baš puno vremena za klikanje po netu pa se nadam da nećete zameriti. Obećavam razvedravanje.
Nego.
Ovih se dana polako spremam za EXIT pa sam se setila jedne zgode vezane za to događanje.
Pre par godina, kada sam bila 1/12 neko i 0.0 promila nešto, pozovu mene da uzmem učešće u blaženopočivšem akademskom delu EXIT-a koji se u to vreme putem kamera i kablova prikazivao direkt na TV NS. Kako je opšte poznato da ne volim kamere i da sam u govorništvu daleko od Cicerona, svoje sam učešće dugo promišljala sve dok protiv mene nije upotrebljen ultimativni "jebi ga, nema ko drugi" argument koji iz nepoznatih razloga uvek upali.
Tema emisije je bila prilično ozbiljna i sve se odvijalo u EXITovom "otvorenom studiju" lociranom negde nasred Petrovaradinske tvrđave. Prethodno su nas upozorili da sve ide live i da moramo biti maksimalno koncentrisani, da ne smemo prekidati program ako smo se zbunili, ako nas je zasvrbela guzica ili nas je problem fiziološke prirode naterao da se klatimo levo desno. Naravno, ova mi otežavajuća okolnost nije bila nimalo draga ali smo pitanja uglavnom unapred dogovorili tako da mi je ostalo samo da malčice iskontempliram poruku koju želim da pošaljem milionskom auditorijumu i da se potrudim da look my absolute best.
Barem sam tako mislila.
Emisija je krenula i sve se polako odvijalo u željenom pravcu. Svi prisutni su hvale-vredno verglali o značaju ovog i onog i potrebi za onim i ovim. Taman kada mi je neko pitanje došlo kao kec na jedanaest, dogodila se havarija broj 1.
Komarac.
Naime, izvesni komarac je shvatio da je u tom trenutku najzabavnije leteti oko moje glave tako da me je obletao, saletao, ulazio mi u uvo, skakao mi po nosu i turpijao nokte na mojim trepavicama ... naravno, kako je emisija išla live, pomahnitalo mahanje rukama je bilo out of the question pa mi nije ostajalo ništa drugo nego da pokušam da se obuzdam dok se kamera okrene u drugom pravcu i da mu onda pokažem njegovog boga.
Ali avaj.
Pitanja su se nizala a komarac nikako da ode. Zapravo, postao je toliko iritantan da su i gledaoci opterećeni staračkom kataraktom i voskom u ušima postali svesni njegovog prisustva. Ja sam se sve vreme jedva suzdržavala da ne ustanem i ne spljosnem ga svojim zamamnim ručerdama ali sam bila svesna da su takvi potezi u real-time televiziji apsolutni no-no, pa sam vreme rađe trošila na vizuelne molbe voditeljki da se obrati drugom gostu kako bi mi stvorila mogućnost da se jednom i za svagda obračunam sa zvrndavim krvopijskim zlikovcem.
Kako je voditeljki trebalo malo vremena da shvati suštinu mog problema, bila sam prinuđena da se sa smetalom još malo borim sama - češkajući nos, odmahujući glavom kada pričam o nečemu što zapravo odobravam, gestikulirajući čak i tamo gde je to bilo iznimno nepotrebno. Nikad nisam pogledala snimak ali verujem da sam delovala krajnje autistično jer sam kadar obletala kao Stevie Wonder mikrofon. Kada je moja audiovizuelna pojava već izgubila svaki smisao, voditeljka se konačno obratila drugom gostu što je ujedno značilo i skretanje kadra sa moje napaćene malenkosti. Priznajem da nakon toga ni drugom gostu nije bilo lako da se koncentriše usled mog bespomučnog trčanja po travnjaku te pljeskanja rukama ali smo svi pomalo odahnuli onog trenutka kada sam napast otresla sa svojih dlanova te se pobednički vratila na podareno mi mesto za sedenje.
Narednih desetak minuta je prošlo u miru i veselju. Mislim da sam uspela da se koncentrišem do te mere da sam u jednom trenutku možda čak i rekla nešto smisleno. Taman kada je svima postalo jasno da postoji razlog zašto sam ja pozvana u taj program, u kadar je ušetala havarija broj 2.
Pas lutalica.
I sad, zamislite da na svojim malim ekranima vidite sledeću scenu: gosti ozbiljni, emisija ozbiljna, atmnosfera napeta, svi se razbacuju velikim rečima dok u donjem desnom uglu ekrana izvesni pas zapišava scenografiju?
Verujte, nama je bilo jako teško da obuzdamo smeh. Obuzdavali smo se samo zato što smo znali da će nas isti ponukati na fiziološke nepodopštine a to je u real-televiziji luksuz. Dozvolite da ovde primetim da će vam se u live programu uvek ići na WC. To vam dođe isto kao kad u meksičkoj seriji bogati otac upre prst u nekog konjušara i kaže “Kćeri samo nemoj u njega ...!!” a ona, k’o za inat …. da, baš tako. I možda još gore, jer vam se u live programu dodatno stalno smeje. Meni, non-stop.
Nego, ovaj pas se pokazao malo živahnijim nego što smo očekivali. Nakon što je zapišao par kablova, ustremio se na učesnike programa. Prvo mu je interesantna bila voditeljka, pa gost broj dva, pa sto između i – taman kada bi svaki normalan čitalac mog bloga pomislio da se priča tu završava, reći ću – ne. Tada je pas primetio mene.
I to upravo u trenutku kada sam odgovarala na postavljeno pitanje.
Ovog psa nije zanimalo samo protrčavanje ispod moje stolice, ne. Njega je najviše zanimalo pentranje u moje krilo i lizanje mojih cipela. On vileni a ja pričam. U kadru. Zoomirana. Kada su mu dosadili pokušaji da se popne, koncentrisao se na moju nogu, blago ispruženu na teren ispred. Videlo se da ju želi. Liznuo ju je. Milovao ju je pogledom. Obuhvatio šapama. A potom je krenuo da se na nju uspinje.
Dok sam ja pokušavala da indoktriniram široke narodne mase taj pas je pokušavao da moju nogu iskoristi za one radnje svete svakom teenageru.
I dok se to dešavalo, meni nije bilo dozvoljeno da se smejem, vrištim, budem okrutna ili se pak popnem na stolicu u znak panike. Iako je moja noga bila u opasnosti od razdevičenja, ja sam morala da pričam, budem koncentrisana, artikulisana i ozbiljna.
Kako je to izgledalo publici iza malih ekrana? U kadru se videla samo domaćicina bista. Ona nešto priča i povremeno se nesuvislo trza usled posedovanja neidentifikovanih tikova. Gledaoci se pitaju da li je bilo neophodno u program dovesti osobu koja ne može da kontroliše pokrete svojih ekstremiteta.
Kako je to izgledalo onima ispred i iza kamere? Domaćica priča i u isto vreme nogom (koja nije u kadru) i rukom (takođe nije u kadru) pokušava da zadavi-slash-šutne dlakavo masturbatorsko spopadalo. U nameri da novootkrivenu okrutnost prema životinjama zamaskira, domaćica povremeno zabacuje ruke po kadru kako bi izgledalo da je sve to deo jednog lukavog gestikulatorskog plana.
A kako je to izgledalo domaćici? Pa otprilike ovako. Pazi ovog psa jebote!!! … ajd iš … IŠ!!! Čoveče, kako da ga sklonim sad … uffff … šta ja pričam uopšte u ovom trenutku? Domaćice koncentriši se … budi ozbiljnaozbiljnaOZBILJNA .. gde sam ono stala … pa jebote usraću se od smeha ahahahahaha … da li se sad smejem u programu?! Ej džukelo ajd odjebi .. pa jebote udaviću te golim rukama .. čoveče pa ne mogu da verujem da me siluje jebeni pas dok pričam o reformama … aahahaha koji monthy phyton pa ja totalno nemoguvjerovat!!! …… aaaahahahah pa usraću se, majke mi! HEEELPPP!!!
A pomoći naravno niotkuda. To je verovatno bio prvi akcijski program koji je TV NS ikada doživeo a da u njemu glavnu ulogu nije igrao Dolf Lundgren. Moguće je da se neko tome čak i nasmejao a znamo da je smeh na tom programu moguć koliko i to da ću jednog dana staviti onu 5 in 1 plastičnu naduvanu sofu iz Teleshopa na sred svoje dnevne sobe. Ja pričam i vučem psa za uši dok u isto vreme fiksiram voditeljku pogledom i pokušavam da ignorišem činjenicu da me ista ne vidi jerbo se neobuzdano valja po travi od smeha. I ne smem da se nasmejem … NE SMEM! A i piški mi se čoveče, kakav totalni nadrealizam!
U svakom slučaju, kada su stvari već delovale totalno izgubljeno po moj lik i (zlo)delo neki pametnjaković iz režije se dosetio da je davne 1979. Keramika Mladenovac uplatila neku reklamu te da bi istu bilo zgodno pustiti još jednom kako bi mi se dalo vremena da svog četvoronožnog silovatelja odjebem preko zidina Tvrđave. Rečeno-učinjeno, recimo da se dlakavi napasnik nakon toga više nije nagledao EXIT-a i njegove životinjski-uglavnom-blagonaklonjene publike. Mene su onako pomahnitalu i raščupanu vratili nazad, malo mi pobrisali krv sa lica i sve je bilo spremno za novi početak a kad ono …
Prasak.
Svi su se malo useruckali dok je domaćica šeretski pomišljala “Vidi malog skota .. očeš’o se dva puta i već vatromet” a kad ono đavola vatromet. Mrak. Mrkli. Svi se pomahnitalo okreću okolo da utvrde u čemu je problem dok one sa slabijim srcem ekipe hitne pomoći skidaju sa okolnog drveća. Gledaoci kraj malih ekrana u tom trenutku verovatno gledaju “Izvinite zbog prekida programa” dok oni u “studiju” ne gledaju ništa jer ne vide prst pred nosom. Oseća se samo dim. Domaćica malčice paniči, priupitkuje “Izvinite … šta se ovde dogodilo?”. Odgovor je sledeći.
Reflektori su nakon 50ak godina verne službe konačno digli sidro i odlučili da eksplodiraju.
Ovaj odgovor naravno nisam stigla da čujem pošto je jedan eksplodirao tik iznad moje glave što je imalo izvesne posledice po moje bubne opne. No, da u svakom lošem ima nešto dobro, jedna je stvar bila sigurna: ako ovo ne zaplaši i ne potera svu floru i faunu iz ovog nesuvislog programa, stvarno ne znam šta će!
Kako je popravka reflektora potrajala a mi smo trebali da ispratimo određeni “raspored emitovanja” (tek sam tad saznala da naši kanali to imaju, čovek se stvarno uči dok je živ) program se završio i pre nego što smo mislili. Mase su ostale zabavljene ali krajnje neindoktrinirane jerbo im domaćičko “ovaj” svakih 25 sekundi nije dalo potpunu sliku o značaju reformi određenih segmenata društva i države za određene druge segmente društva i države. Dok je voditeljka odjavljivala program i zahvaljivala se svima ispred i iza malih ekrana, domaćici se niotkuda približila jedna žaba. Ova žaba nije pokušavala da joj se zalepi na facu niti da je siluje. Jok. Žaba je samo stajala tu i nesnosno kreketala. No, i sama pojava još jedne nesnosne životinjke je bila dovoljna da domaćica poželi da se što pre baci. Ne sa vrha neke zgrade nego na prvi obližnji šank. Čim prije.
Očigledno je da komentari ne rade pa vas molim da se vratite kad prorade i ponovo napišete šta ste naumili :)