 Friedrich Engels, Njemački sociolog, filozof i revolucionar, 1820. - 1895.
Često je postavljano pitanje: u kom stepenu su različite društvene klase korisne ili čak potrebne? Samo se po sebi razume da je odgovor na to pitanje u svakoj istorijskoj epohi bio drukčiji. Nesumnjivo, bilo je vreme kada je zemljišna aristokratija bila neizbežan i nužan elemenat društva. Ali to je bilo davno, vrlo davno. Zatim je bilo vreme kada se kapitalistička srednja klasa (buržoazija, kako je zovu Francuzi), koja je nastala sa istom neizbežnom nužnošću, borila protiv zemljoposedničke aristokratije, skršila njenu političku moć i sama zadobila ekonomsku i političku prevlast. Ali otkako su nastale klase, još nikad nije bilo takvih vremena kada je društvo moglo postojati bez radničke klase. Ime i socijalni položaj te klase su se menjali; na mesto roba došao je kmet, koga je kasnije zamenio slobodan radnik — slobodan od kmetstva, ali slobodan i od posedovanja ma čega na zemlji osim svoje sopstvene radne snage. No jedno je jasno: ma kakve se promene dešavale u gornjim, neproizvođačkim slojevima društva, društvo nikada nije moglo živeti bez jedne klase proizvođača. Ta je klasa, prema tome, potrebna u svim okolnostima, iako će jednom doći vreme kad ona više neće biti klasa nego će obuhvatiti celokupno društvo.
Ali, kakva je danas potreba za postojanjem svake od ove tri klase?
Zemljoposednička aristokratija je, blago rečeno, ekonomski suvišna u Engleskoj, dok je u Irskoj i Škotskoj, zbog svojih tendencija depopulacije, postala izričito štetna. Slati ljude preko okeana ili ih pustiti da umiru od. gladi i zamjenjivati ih ovcama ili divljači — to je sva zasluga kojom se mogu pohvaliti irski i škotski zemljoposednici. Neka se konkurencija američkih biljnih i životinjskih proizvoda još jače razvije, engleska zemljoposednička aristokratija učiniće to isto, bar onaj njen deo koji bude mogao tako postupiti, jer se može osloniti na veliku nepokretnu svojinu koju ima u gradovima. Od ostalih će nas uskoro osloboditi konkurencija američkih životnih namirnica. A mi ćemo biti srećni što ćemo ih se otarasiti, jer je njihova politička delatnost i u Domu lordova i u Donjem domu prava nacionalna nesreća.
A kako stoji s kapitalističkom srednjom klasom, tom prosvećenom i liberalnom klasom koja je osnovala britansku kolonijalnu imperiju i uspostavila britansku slobodu?
S klasom koja je 1821. reformisala parlament, ukinula žitne zakone i smanjivala carinu za carinom? S klasom, koja je stvorila džinovske fabrike, ogromnu trgovačku mornaricu, železničku mrežu Engleske koja se stalno povećava, i koja svim tim još uvek upravlja? Ta klasa začelo mora biti bar toliko potrebna koliko radnička klasa kojom ona upravlja i koju vodi od uspeha ka uspehu.
Ekonomska funkcija kapitalističke srednje klase zaista se sastojala u tome da stvori modernu parnu industriju i parni saobraćaj, i da uništi sve ekonomske i političke prepreke koje su usporavale ili sprečavale razvitak tog sistema. Nema sumnje da je kapitalistička srednja klasa, dotle dok je vršila tu funkciju, bila u tim uslovima potrebna klasa. A da li je to još i sada? Da li ona i dalje vrši svoju bitnu funkciju: da upravlja društvenom proizvodnjom i da je proširuje na korist celokupnog društva? Da vidimo.
Počnimo sa saobraćajnim sredstvima. Telegraf se nalazi u rukama države. Železnice i velik deo prekomorskih parobroda nisu vlasništvo pojedinih kapitalista koji upravljaju svojim sopstvenim preduzećem nego vlasništvo akcionarskih društava kojima upravljaju plaćeni nameštenici, činovnici, čiji je položaj u suštini jednak položaju gornjih, bolje plaćenih slojeva radnika, što se tiče direktora i akcionara, i jedni i drugi, znaju da je za preduzeće to bolje što se prvi manje mešaju u upravu, a drugi u nadzor. Labav i uglavnom samo površan nadzor zaista je jedina funkcija koja je još ostala vlasnicima preduzeća. Vidimo, dakle, da za kapitalističke vlasnike tih ogromnih preduzeća nije, u stvari, ostao nikakav drugi posao nego da svako pola godine naplate svoju dividendu. Društvena funkcija kapitalista ovde je prenesena na plaćene činovnike, ali kapitalist prima platu, u obliku dividende, za te funkcije iako je prestao da ih vrši.
Ipak je još jedna funkcija preostala kapitalistu koga su razmere velikih preduzeća o kojima je reč naterale da se »povuče« od rukovođenja njima. Ta se funkcija sastoji u špekulisanju svojim akcijama na berzi. Zbog toga što nemaju da rade nešto pametnije naši kapitalisti koji su se »povukli«, odnosno postali suvišni, kockaju se do mile volje u tom Mamonovom hramu. Oni odlaze tamo sa određenom namerom da strpaju u džep novac koji su tobože zaslužili, premda govore da su izvor svakog vlasništva rad i štednja — izvor možda, ali kraj svakako ne. Kakvo licemerstvo — silom zatvarati male kockarnice kada naše kapitalističko društvo ne može da bude bez jedne ogromne kockarnice u kojoj se gube i dobijaju milioni i milioni, a koja predstavlja njegov životni centar! Postojanje kapitalista-akcionara koji su se »povukli« ovde zaista postaje ne samo suvišno nego i potpuno štetno.
Ono što vredi za železnice i parobrodarstvo svakog dana sve više postaje tačno za sva velika industrijska i trgovinska preduzeća. »Osnivanje«, tj. pretvaranje velikih privatnih preduzeća u akcionarska društva, nalazi se na dnevnom redu poslednjih desetak i nešto više godina. Od velikih robnih skladišta mančesterskog Sitija do železara i ugljenokopa u Velsu i severnoj Engleskoj i do fabrika u Lankšijeru, sve se podvrglo ili se podvrgava »osnivanju«. U celom Ouldenu jedva je ostala jedna pamučna fabrika u privatnim rukama; pa čak i trgovca na malo sve više potiskuju »zadružni dućani«, koji su u velikoj većini zadružni samo po imenu — ali o tome drugom zgodom. Iz ovoga vidimo da sam razvoj kapitalističkog sistema proizvodnje čini kapitalista suvišnim isto onako kao i ručnog tkača, samo s tom razlikom što je ručni tkač osuđen na polagano umiranje od gladi, a suvišni kapitalist na polagano umiranje od preobilnog jedenja. Samo u jednome je njihov položaj sličan — ni jedan ni drugi ne znaju šta da sa sobom rade.
Rezultat je, dakle, ovaj: ekonomski razvoj našeg savremenog društva ide u pravcu sve veće koncentracije, podruštvljavanja proizvodnje u ogromnim preduzećima, kojima više ne mogu upravljati pojedini kapitalisti. Sve brbljanje o »oku gospodara« i o čudima koje to oko stvara postaje očigledna besmislica, čim preduzeće dostigne izvesnu veličinu. Zamislite »oko gospodara« Londonske i Severozapadne železnice! Ali ono što ne može da učini gospodar, mogu da učine i uspešno čine radnici, plaćeni činovnici kompanije.
Prema tome, kapitalist ne može i dalje zahtevati svoj profit kao »platu za nadzor«, jer on ništa ne nadzire. Setimo se toga kad nam branioci kapitala počnu puniti uši tom šupljom frazom.
U broju od prošle sedmice pokušali smo pokazati da je kapitalistička klasa postala nesposobna i da upravlja ogromnim proizvodnim sistemom ove zemlje. S jedne strane, kapitalisti su proizvodnju tako proširili da periodički preplavljuju sva tržišta proizvodima, a, s druge strane, gubili su sve više i više sposobnost da svoju proizvodnju održe protiv strane konkurencije. Vidimo, dakle, da možemo ne samo vrlo dobro izaći na kraj bez mešanja kapitalističke klase u velike industrije zemlje, nego da to njeno mešanje postaje sve štetnije i štetnije.
Mi ponovo kažemo kapitalistima: »Odstupite! Ostavite radničkoj klasi da vas smeni!«
Objavljeno prvi put u »The Labour Standard«,
London, 6. kolovoza 1881.
Preveli Branko Kojić i Zvonko Tkalec
|
