qaya

Zima, zima, e pa kaj je, nije lav
Kao prava žena iz davnina Katica je, u nedjelju, oko 9 banula u kuću noseći u jednoj ruci 2 cekera a u zubima jednu vrećicu. U drugoj je naravno bio ključ. Onako razdragano jer je kupila zadnji komad teleće plećke a i grincajg je baš bil po njenom, obratila se dragom:
'' Isusek, kak je vani prekrasno vrijeme…''
Dragi, ugodno srašten sa kutnom garniturom gotovo u simbiotičkoj vezi, kao i svaki pravi muškarac u doba vikenda, sa laptopom na koljenima, pod prstima i u srcu, zabezeknuto je pogledao prvo van a onda u Katicu. Nikak nije mogel shvatiti da ovo vrijeme vani koje se po njegovom ne može opisat drugačije nego ''slinavo'', jer kiša ne pada a sve je mokro, netko može proglasiti prekrasnim.
''Il ja dobro ne vidim il s tobom nešt nije u redu…''
No dobro, jbga, čovjek ima manu – smora je, pa nemre videti a bome ni namirisati ono kaj kod nas može i kontinentalac u pelenama a to je miris snijega. Kojem naravno prethodi nešto malo kiše i magle. Prekrasno!
E a zašt se ja tome toliko veselim? Zato jer sam spremna. I baš me briga za cijenu plina. U mojoj kućici, ko je vido je vidio, a ko nije ko mu kriv, nalazi se nasred prostorije koja sjedinjuje i kuhinju i blagavaonu i dnevnu sobu a bogami i hodnik jer drito uđeš u nju (ne volim zidove), e dakle baš u tom prostoru negdje na sredini nalazi se zid tj dimnjak za kamin. E sad, štaš, ponestalo para pa nema kamina ali ima veeeliki otvor. Za veeelikiii kamin. Kojeg nema. Ali…
Moj bivši svekar mi je, kao najdražoj snahi u ergeli bivših i sadašnjih, no dobro možda ne najdražoj ali kao najstrpljivijoj jer mu uvijek opraštam senilnu opakost i vrlo često dopuštam da bude u pravu (pa ak ga veseli, božemoj…), dakle kao takvoj savršenoj, poklonio peć. I to ne bilo kakvu, već onu koju je njegov otac kupio u zimi kad je svekar rođen, dakle 1927, jer je tada bila ljuta zima pa da se dijete ne smrzne. Dal' je to bila baš dobra ideja ne znam al znam da bi se neke šogorice složile da i nije. E a peć je prekrasna, mala ,okrugla, sa rezbarenim površinama. I ja zapela da se želim grijati baš s njom. Cijela jedna firma se smijala, dok su mi po mjeri radili dimnjak od prokroma, kak bum se ja grijala na tu starudiju…a sad se smješkam ja.
Katica mi je tako promovirana iz ''domaćice u duši'' u čuvaricu vatre. Sva si je važna al nikom neda blizu. Teško je razumljivo i jednostavno opisati razliku u toplinu dobivenu centralnim grijanjem i onu dobivenu veselim pucketanjem drva. Moja katica, romantičarska duša, njoj je naravno sve jasno. Toplina vatre je duhovna. Tako da je ta malecna peć postala dobar duh moje kućice.
Baš mi je lijepo. I ne mogu zamisliti da postoji išta ljepše od sažimanja mirisa govedske juhe što polako kuha na štednjaku, štrukli koji se peku u rolu i mirisa brezinog drveta što pucketa, makar i u maloj peći.
Jooj, al mi kata zastrani tom svojom romantikom…
Ružo i da znaš, na žalost još nemam prostrijetu kožu neke oveće, dlakave životinjice ispred vatre pa da…khm, ma znaš već…

I baš me briga za struju i plin. Jedva čekamo snijeg.