Moj Orbitrek i ja

Uselio se Orbitrek u stubište. Na polukatu. Zauzeo pola prostora. Prvi dan 4 minute uvrh glave. Sada 8-9 km. Dok je bila Olimpijada mjerila sam se sa maratoncima (ti ljudi nisu normalni). Dok vrtim slušam walkman cijenjenog najstarijeg. 50' cent, Step up soundtrack. Sreća da mu ne ide engleski inače mu nikad ne bih dala da sluša to sa 12 godina.
I'll take you to the candy shop... i šta će joj kupit - lollypop - , majde...što bi reko Alf, no kiding. Mrak mi je pao na oči.
Sad već ozbiljno razmišljam o kupnji vlastitog mp3 oli 4. Pa kad ubacim TT D'arby-a, Inxs i sve one ostale plesne standarde na koje sam u osamdesetima šejkala maj bat. I nije bilo potrebe za orbitrekom. Koji btw škripi. Dražesni je rako da će ga danas podmazati. Još smo u prijateljskim odnosima moj Orbitrek i ja. Ne doživljavam ga kao spravu za mučenje. Više kao 15-20 min mira. Kažu da se počneš znojiti tek iza 12 min. Točno. I tako se stravično znojiš da ću u maniri Jane Fonda morati na čelo staviti jedan znojnik. Efekte još ne vidim. Osim dva nova mišića na stražnjici. (Dražesni ih uočio, ne ja ).
Čvrsto stojim na istoj kilaži. 5 kg too much. Odlučila sam ih srediti kroz ovu zimu. 9 mj. Da jedan skinem mjesečno bilo bi taman.

Uz ovo bi idealno išla "Ima li nade za nas" Zečića, al ne pada mi napamet zalijepit je na blog. Da me ne optuže zbog lošeg glazbenog ukusa.

Eto dragi moji, vrtim, vrtim...zato me nema!