Điran

Koji lipi dan vanka, a ja ljuta ka pas. Gledan Katiju kako lipo sidi na štekatu i još se smije i odmara i onda san još ljuća.
Ljudi imaju razne poštapalice, a moja je postala 'neman vrimena'!
Tako mi se do maloprije činilo da nemam vrimena ni napisati ovaj post. Ode u kacelariji radin do 11 i po. Jučer san teke produžila jer nisan išla popodne na radijo (namjerno sa 'j'), i zoven čovika u marini kremik da mu pošaljen faks, ubacila u 5-u govorin ka iz topa, a on mrtav leden, biće diga noge na radni stol, lagano se češka i gleda jahte kako se ljuljuškaju u marini, nije mu još vrime od litnje gužve i kaže 'ajde polako reci di je priša, šta ti triba...' ja kajen 'signal za fax' a on polaaaako, ka puž (dalmatinski), nazovi drugi broj...bla, bla, bla...ne žuri se on...pa se mislin, a di je meni priša?
Mala ne zna na uru, došla ja kući u podne ili u podne manje kvarat, njoj svejedno...to šta moran napravit ručak do ure manje deset, to je druga priča...
Ne muči me samo to, kad žurin da negdi stignen, onda mi se pari da stalno nešto čekan, da se meso odmrzne, da se kapula užuti, da direktor prestane razgovarat na telefon, da mi se da signal za fax, čekan da dođe po ure da pročitan vijesti, da dođe dvi i pet pa da odradin crnu burzu, čekan da zakuva voda, čekan da dođe moje vrime za izać na pozornicu...itd. i sl.

I sa više nisan sigurna, jel žurin il čekan...a glupoga stanja...srića da neće još dugo!!!!!!

Jel, ako se vako nastavi...neću ja još dugo...

A di su ona lipa vrimena ka san čekala da se điran primi, pa da baci pup, pa da procvita...

E to su bila vrimena