E starosti, svakomu si teška!

Nedavno sam gledala dokumentarni film o jednom Njemcu čija je mater bila bolesna od Alzheimera i u filmu se prati njihova borba s tom opakom bolesti. Uglavnom, sin je mater odveo u Tajland i tamo unajmio dvije mlade žene da se sa starom bave, a kako Tajlanđani kulturološki imaju određenu privrženost i poštovanje prema starim ljudima, gospođi s Alzheimerom se stanje čak i poboljšalo (koliko je to uopće moguće s tom boleštinom). Bit ove priče nije Alzheimer nego deportiranje stare i bolesne žene iz Europe u Aziju gdje se tamošnje mlađe generacije brinu o njima.
Čitam, Europa je sve starija, a mladi ljudi sve zaposleniji pa se trenutno bilježi porast trenda deportiranja staraca u Aziju gdje plaćaju njihovo čuvanje ili bedinanje kak' bi Zagorci rekli.

Prije nekog vremena, sretnem Jozu, šepavog sa štapom, jedva hoda...
I tako ja njemu, di ste? šta ste?...kako ovaj? kako onaj? kad dolazi?
I na tom pitanju Joze promine boju i počme svoju priču: "Znaš, svi vi koji ste ošli, malo dolazite. Znam ja da vi radite, gradite, stičete, dicu podižete, ali zar ne možete doći bar 3-4 puta godišnje? Svi ste vi pomalo zaboravili na svoje starce, a šta će nama cviće na grobu kada vas sad ne možemo viditi. Vidi mene, star, šepav, bolestan i još uvik iman staru i slipu mater oko koje se žena i ja brinemo. Ona je mene ko dite, ranila, čuvala i odgojila i šta bi ja sad s njom triba napravit? Život brzo prođe..."
"Znam barba Joze, dobro kažete." tiho promrmljam, progutam grop u grlu, a neću lagat ako kažem da mi se i oči zasuziše...
Lipo je to Runjić napisa: "Uvik kad sam s tobom, ja san ka i dite..."

Oznake: mater, starci, Joze