ženin pas

Prijatelj mi priča o ženinom psu.
Baš tako kaže: ženin pas.
Bio je to, ustvari, i njegov pas,
ali ga on nije volio.
To ne kaže.
Ženinog je psa
prije godinu dana
pregazio auto.
Jedva ga je lopatom
odvojio od asfalta, kaže.
Zakopao ga iza zgrade.
Žena misli da je pas odlutao
i još uvijek čeka da se vrati.
Normalno, prepoznaje ga
u svim psima na ulici.
Čak i u onima druge pasmine.
Zove ih njegovim imenom,
a kada se ne odazovu,
rasplače se.
On joj nikako nema hrabrosti
reći da je pas mrtav.
Ustvari, ne želi joj reći.
Tako je bolje, kaže.
Kod kuće cijelo popodne
razmišljam o ženi moga prijatelja
i njenom psu.
Netko bi toj ženi
konačno morao reći istinu.
Stvarno bi joj to netko morao reći.