...in patria sua
22.01.2019., utorak
Općasnost
|
(šapat, oprezan) - Je li prošlo? - Ne znam. Tiho je, ali nikad ne znaš. - Da povirimo? - Bolje da još malo pričekamo. (malo tišine, a onda treći glas) - Hej, je li to konačno završilo? - Čini se da je, ali bolje da ne žurimo van. - Istina, uvijek može naletjeti neki zaostatak. - Neki zaostali. (kikot, tišina, a onda četvrti glas) - Mislim da je sad sigurno. - I mi mislimo, ali počekajmo za svaki slučaj. - Ajde još malo. Tko zna, možda su samo uzeli pauzu. - Ili čekaju da vide hoće li se tko pokazati. - Mi smo strpljiviji. (malo m-hmkanja, malo tišine pa peti glas) - Izgleda da je zrak čist. Hajmo polako van. - Možda je kakva zasjeda. Neka oni samo čekaju. - Sjećaš se kako su nas zadnji put? (kolektivni drhtaj uz malo cvila, zatim još malo tišine i onda glas šesti) - Nema više nikoga. Možemo van. (za njim glas sedmi, glasnije) - Konačno! Ajmo na zrak! Šarko se izvukao iz prevrnute kante za smeće, Medo se iskobeljao iz grmlja, Bjelka je iskočila iz hrpe lišća, a za njom Žućko, Vučko se provukao kroz nekakav poluotvoreni šaht, Nera je iskočila iz druge kante za smeće, a Čiu je spuznula s drveta. Nitko nije postavio pitanje kako je došla gore. A onda je na teren uletjela petarda i odmah prasnula, a društvo se razbježalo. Ovaj put će čekati puno, puno dulje. |
