...in patria sua

15.05.2009., petak

Ipak neću kopirati.

Uvidom u stanje arhivesmeća zaključih da tu ima materijala koji se može i bolje reciklirati od toga da se sinterira u nekakvu mrvljivu keramiku.
No, tako zapravo ostajem bez neke poštene ideje.
- Rezerve , rezerve, rezerve!
To sam mogao i ja reći.
- I trebao je.
- Sad je gotovo.
- Tko nas je zvao?
Neka od mojih poluparaličnosti.
- Ja sam puna paraličnost i zahtijevam da me se tako i naziva. Inače ću povući veze u sekciji za snove i idućih par godina ćeš sanjati samo zelene zidove.
Ti to prijetiš ili me pokušavaš nasmijati?
- Sad više ne znam.
- Tko nas je na kraju zvao?
- Pa ja.
- A zašto?
- Tako.
- Znaš da nam je tako naprasno prekinuta partija bele?
- Što onda?
- Ne pristoji se tako raditi. Imaš emajl, megafon, običnu poštu, reminiscencije i štosvene, a odlučiš se na bezobzirnu invokaciju. Tako da to sad moramo smisliti neku kaznu.
- Koju?
- Ne znamo.
- Nemate neku rezervnu ideju?
- Mi jesmo rezerve, ne možemo imati rezerve, to bi bilo protuustavno.
- Mišljenja sam da niste skroz pri sebi.
Kad mi se počelo spavati. U zadnje vrijeme sam nešto nenamjerno izveo s moždanim tiktakalom pa zaspim prije pola noći, a budim se prije podneva. I to punih šest sati prije.
- S kokošima liježe i s kokošima se budi.
Netočno. Kokoši imaju jako čudne bioritmove, a definitivno pozaspu prije mene.
- Čuješ hrkanje?
Ne, ali sad definitivno moram provjeriti. Jedino sam svinje dosad čuo hrkati, a sve ostalo sam nečuo ili pozaboravljao.

Nit je prekinuta. Sad mogu na zadatak.

Imam šuplju glavu.

Zadatak je da kažete isto, samo na drugi način.
- 22:57 - Rekoše (23) - Tnirp - ???

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Dijeli pod istim uvjetima.