...in patria sua
16.12.2006., subota
Misliš da si na dnu dok ne propadneš dublje
|
Bavit ću se jednom krajnje bedastom temom - cjepidlačit ću. Neću čak ni precizirati oko čega mislim - cjepidlačiti. Trebalo bi već sad biti - očito. Jedna vrsta ljudi koja me je posebno fascinirala su - aforisti. Nije mi išlo u glavu(a ne ide ni sada, makar sam skoro postao jedan od njih) kako uspijevaju smisliti toliko rečenica koje su usto i - duhovite. Čitao sam tako masu tih rečenica i odmah potom ih - zaboravljao. Ipak, one su mi djelomično i ostajale u - pamćenju. Usudim se čak reći da sam od njih pomalo postajao - pametniji. Zato sam povremeno bio i ne tako oduševljen njihovim - umotvorinama. No, nisam se - bunio. Bio sam još u fazi kad nisam znao da ništa - ne znam. Budući da mi je ta faza prošla, mogu stvari gledati i s druge - strane. I dalje često čitam aforizme, ali sad o svemu pročitanom i - razmislim. Često se i ne složim s tim što piše, makar ne obacujem mogućnost da sam u - krivu. Naprosto je činjenica da s odrastanjem sve manje sumnjamo u sebe, a sve više u - druge. Ne mogu joj se ne pokoriti, mogu je tek biti - svjestan. Iako ni to ne pomaže - puno. Više - šteti. Da ne znam da sam izvalio glupost, ne bi me to ni smetalo, barem dok me netko na to ne bi - upozorio. Ovako čamim u vječitoj dvojbi: izvaliti nešto glupo ili propustiti još jednu priliku da pokažem svijetu da - postojim. .................................................................. Za zadnju priču sam dobio mahom pozitivne kritike. To me malo plaši jer poslije komplimenata redovito napravim nešto što ih opovrgne. Čini mi se da sam to ovdje već dvaput učinio. |
