Jednom davno, pre mnogo, mnogo godina, u jednom dalekom selu, iza sedam gora i minimalno devet mora, živela je neobična, u najmanju ruku jedinstvena žena. Volela je prirodu, društvo, fiziku, hemiju, porodicu, prijatelje, cveće i drveće, ma sve je volela. Jedino je prema sebi gajila unekoliko negativna osećanja, tačnije, bila je vrlo kritična prema svojoj personi i zamerala joj mnoštvo stvari. Videla je čačkalicu u svom oku, a nije videla deblo u očima onih prema kojima je, ničim izazvana, zauzela stav nesebične i bezuslovne ljubavi. Živela bi tako ko zna do kada sa glavom u pesku, takozvani nojev pristup bio je njen omiljen stav. Nekada je bolje ne znati, nego postojati paralelno sa činjenicama koje tvoj stomak ne može svariti. Elem, bila bi ovo priča sa hepiendom neznanja, da nije došla zla veštica i u nekoliko meseci okrenula sve naglavačke. Hvala istoj. Beskrajno. Učinila je život životnijim, krvavijim ispod kože i nervičastičijim nego ikada. Kroz žile je nakon tektonskog potresa jače potekla tečnost, gvozdenija i snažnija nego što se dalo i pretpostaviti. Od kad je veštica debela projezdila na svojoj srebrnoj metli, tamnih nejednakih očiju, bez uroka, a sa mrmljavim čarolijama koje se mažu na lebac kao svaka dobro rastegljiva laža, kockice su se smestile u savršeni mozaik nereda, neizvesnosti i samospoznaje. Hvala istoj. Kako se vidi iz svake napisane i neizrečene reči, ovo je bajka, indijanska legenda o uhvaćenim snovima i zbivanjima na ivici fantastičnog od kojih staje pamet a srce se pretvara u medeni kolač... Hvala gospođi koja to nije, ženi koja to nije, mehuru od sapunice i iluziji predaje, posedovanja, želje i volje... Naravno da ništa nije jasno. Zapravo i treba biti uvrnuto, inače ne biste razumeli. Oznake: loto brojevi, dobitni, srce, med, led |
< | lipanj, 2013 | > | ||||
P | U | S | Č | P | S | N |
1 | 2 | |||||
3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |
10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 |
17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 |
24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 |