iskreno plava
28.03.2013., četvrtak
Skica
|
Smislila sam novu igru. Zašiljim bojice, isprintam fotku i krenem je doterivati. Prvo iz sebe izbacim svu negativnost (a nakupi se toga) crtajući brkove, rogove i velike uši. Onda intervenišem gumicom, obrišem ono što bi se moglo dopasti, pa nadomestim rogobatnim detaljima. Držeći kakvu tamnu bojicu u ustima malo se odmaknem i posmatram učinjeno (videli ste kako to rade pravi slikari). I bude mi loše. Nisam to ja. Neću ni da postanem. Ali, učinjeno je učinjeno, sad se samo nešto može popraviti, možda. Uzmem sve svetle nijasne i krenem iscrtavati dugu, pa sočnu travu, pojave se narumenjene usne i obrazi, veeelika mašna u kosi (na tufne). Tako širokogrudo raspoložena tanke dlakave nožice sakrivam balskom haljinom sa obiljem volana i pliseva, o čipki da ne govorim. Dobijem se tako, pa krenu iz bojica da iskaču leptirići i kibic fensteri, verne rode na dimnjacima, žuto sunce i različci, drvo prepuno trešnjinog cveta i ulični svirač u živopisnom kostimu. Puno je bolje, malo kičasto, ali ok, veselo nekako i razdragano, ne naslućuje se depresija ni u tragovima. Nestala. Nema je. ABRAKADABRA.  |
16.03.2013., subota
Crvendać i neverna roda
|
Sreli su se. Pozdrav je bio vedar i obostrano iskren. U odlasku je pomislila kako nekoliko minuta može ispuniti dan. Udaljavajući se on je pevušio melodiju slatkastog šlagera i zagonetno se smešio. Ona je sebi dozvolila raskalašnu kupovinu parfema. Nakon što je potvrdio plaćanje parkiranja u crvenoj zoni poželeo je da napravi laganu šetnju i izloži se škrtom Suncu. Moglo bi se reći da su oboje nakon susreta imali bistrije poglede. Mirisalo je na slobodni let. Oznake: snovi, nevezano, šta poželim |
15.03.2013., petak
|
Odluka je pala. Danas ću govoriti isključivo pogledima. Neću klimati glavom, ni praviti grimase, neću piskarati poruke ni telefonirati. Ništa od toga, samo pogledi kroz trepavice, kao nekad... |
13.03.2013., srijeda
Tri livade, nigde hlada....
|
Nekako s proleća počinje žigati stari izbledeli ožiljak na mestu gde se nalazilo srce. Krene potmulo rezuckanje, nastavi se isprekidanim bolnim impulsima da bi vrhunac evociranja najavila tutnjava u glavi. Tu je zapravo sve i započelo. Oko golemog znaka pitanja proizašlog iz potrebe da dobijem odgovor na neodgovorivo zaplele su se najsitnije sive niti i tako ga čvrsto, neraskidivo, fiksirale sa zadatkom da te hiijeroglifnoklinaste impulse proslede direktno u svemir, jer će jedino tamo (možda, jednom, nekad) neko dokučiti njihovo značenje. Nekako u ovo doba zaboli me ponovo, istom jačinom, čak i snažnije (mada ne verujem da je taj stepen gradacije uopšte moguć) ista ona glupa situacija iznad koje sam bila, ali ne dovoljno dugo, situacija u kojoj se ne volim, ne volim i ne sviđam, situacija koje se stidim i koju zatrpavam u nutrini, s ludom nadom da će to pomoći, gorčina nestati, a razočarenje i izneverenost nestati kao gumicom obrisani. Upravo u ovo vreme, koje sam nekada obožavala, sura ogorčenost počne me potapati iznutra, a svaki put identično je ne prepoznajem, sve do momenta kad očne jabučice počnu lelujati, slično bestežinskom stanju kakvo dobiju u naletu virusne temperature. Onda, sada, sutra i za uvek znam da se ponovo otvara onaj put kojim se ređe ide. Kao škripa pri otvaranju davno zabravljenih vrata, alarmantno jasno i jezivo se sve podastre predamnom, i kao tajnu formulu najzad zaokruženu vidim sve. Svesna sam da od onda, od jednog martovskog dana, ne postojim ja ista, nego ja neka drugačija, najzad neranjiva jer više ne mogu izgubiti ono što nemam. Ožiljak je svetao, gotovo neprimetan. Glupo je da toliko boli. |
