NJIH DVOJE I MANTANJE
Da razbijem monotoniju odlaska do grada uvik istim putem, po cesti, povremeno se spustim kanalom do mora. Nije nešto taj put ali barem umisto auta čujem zujanje bubica, graktanje vrana i pjev ptica. A i proljeće se zaproljećilo.
I tako, klap klap, šuškaju betonske ploče pod cipelicama šetalicama. Iz misli me prene krik. Hmmm.... vadin fotoaparat. Nikad se ne zna.
I pokraj maslina ugledam šareno perje. Lagano, s noge na nogu šetucka.
I izgubi se u travi.
Iz boba je izvirila ona, tajanstvena ženskica.
Krenuo je fazan polako za njom.
Nakostriješio se.
I dok se on tako pravio važan, ona se sakrila.
Zbunjeno je gledao, tražio.
Pa je ona ponovo provirila, zavodljivim okicama ga pogledala.
Opet je krenuo za njom.
Zbunjeno pogledavao.
- Ma baš si smotan. Eno ti je tamo isprid. Vidiš da te manta.
Nakon ovoga nestali su u travi.
I valjda se našli.
|