Da razbijem monotoniju odlaska do grada uvik istim putem, po cesti, povremeno se spustim kanalom do mora. Nije nešto taj put ali barem umisto auta čujem zujanje bubica, graktanje vrana i pjev ptica. A i proljeće se zaproljećilo.
I tako, klap klap, šuškaju betonske ploče pod cipelicama šetalicama. Iz misli me prene krik. Hmmm.... vadin fotoaparat. Nikad se ne zna.
I pokraj maslina ugledam šareno perje. Lagano, s noge na nogu šetucka.
I izgubi se u travi.
Iz boba je izvirila ona, tajanstvena ženskica.
Krenuo je fazan polako za njom.
Nakostriješio se.
I dok se on tako pravio važan, ona se sakrila.
Zbunjeno je gledao, tražio.
Pa je ona ponovo provirila, zavodljivim okicama ga pogledala.
Opet je krenuo za njom.
Zbunjeno pogledavao.
- Ma baš si smotan. Eno ti je tamo isprid. Vidiš da te manta.
Nakon ovoga nestali su u travi.
I valjda se našli.