Pripadan tebi

ZAGRLJAJ

Uvik se lipo vratit i posjetit misto di si proveja ditinjstvo. Godinama nisam bila na Otoku, najviše zbog lijenosti.
A sad sam, u samo nekoliko dana bila dva puta.
Pa sam se prvi dan na brodu osjećala pomalo izgubljeno, ljudi uglavnom nepoznati, neki novi klinci skakuću po salonu. Mahnu mi i nasmiju se neki veći klinci.
Drugi dan na brodu bio je ispunjen zagrljajima.
Iza kantunića u koji sam se smistila gledam u lik sa druge strane. Nisam baš od onih koje lako prilaze ali dižem se i mislim… valjda nisam falila. A s obzirom na moju zamantanost, ne bi bilo ni čudo.
Stanem, nasmijem se.
- Aaaa…. To si ti! Uvik si ista, ona mala plava curica.
- Ma jeeee!
Školski prijatelj, Đorđi. Dugo se nismo vidili. Pričamo, čakulamo, dica, fameja…. Pomalo se vračam. Nisan se ni okrenula a sad netko stoji isprid mene, smije se, grli me, ljubi.
- Ne bi te pripoznala.
- A Jube moja ti si ista. Ista ona mala Dodica mršavica. Pa dobro, kad ćeš se više nadebljat?
- Psssss…. Sad san na rekordnih 55, 56.
I tako, nas dvoje nismo ni sjeli. Pričali, i pričali, sve do Drvenika. U međuvremenu je bilo još pozdrava i zagrljaja.
Spuštanje rampe na rivu i izlazak. Samo se pozdravim, bacim boršu i kažem…. Iden napravit đir okolo.
Iza kuće.





Povirit kroz stara vrata.





Pa putićem kojim sam bezbroj puta prošla i ušla na zelena vrata.





Sama sa svojim sjećanjima prolazim okolo, kroz Vrata. Kornjača je još ispod naranče. Šipak je ispuca….. nema ga ko pobrat.





Na dvoru stol i banak. U očima slika kad smo zadnji put bili skoro svi ovde. Baba, tete, barbe, rođaci.
Gustirna, sić i kacijola…. Na balkonu mriže.
Vračam se na ručak.

- Ajde da ti pokažen nove pute.
I krećemo u šetnju. Spuštamo se novim putem, skroz do mora.







- Znaš, ovde ti je bija vinograd. A tamo gori je baba imala najjjjbolju ljutiku. I bila je tamo jedan kruška. A mirisala je…. mmm… I sad joj ćutin miris.
Ova maslina ovde je uvik rodila. A ovde uz more smo sadili kupus.
- Biće raštiku?
- A ha.
- Ovo je put za u Stranu.
- A… ne ne. Ja tu nikad nisan prošla. Je da baš i ne znan čitat karte, ali ovo mi nije poznato.
- Ovo je novi put.
- Aj da provan doć starin puten.

I tako krenemo po mojim sjećanjima, kako noge vode.
Pa stanen…. Ovde nešto fali. Kopriva.




A pogled je baš lip.




Produžim… ovde triba uć. Jel tako?
I ovde je baba držala ovce.
Tamo doli je ona mendula.




- Sićaš se… ovde te teta vodila.
- Ae… sad si malo pretjerala. Ne sićan se.





Posjet Otoku ograničen je polaskom broda pa nisam stigla prošetat do crkvice Svetog Nikole.
Pomalo se spuštam, opet starim putem.

Gustirna.





U glavi mi zvoni grintanje. Ka dici nam je stvarno bila tlaka uzet siće i poć po vodu.





Puno putića, puno sjećanja.
Lipih.
Zagrlija me opet moj Otok.