Pripadan tebi

NA RAZNE NAČINE

Po šesti put u Kaštel Kambelovcu održala se bobijada, fešta o´ boba. Prvih pet sam propustila iz raznoraznih razloga a na ovu smo odlučili poć. Parkirali smo auto i pomalo se spustili put Brca. A tamo već gužvasto, puno svita, teča, mirisa, dima.





Pomalo šetamo, tražimo, mirišemo. Šta ćemo probat?
Inače, ovo je fešta na kojoj se bob sprema na raznorazne načine.
Bob sa lignjama, manistrom, blitvom, tripicama, meksički bob, sa ugorom, veprovinom, kolači, pite, lazanje........






Ovo sam probala i bilo mi je odlično.





















































Bilo je i fritulica, pršuta, sira ,ribe, trešnjica,














I sladoled od boba.





Slikavalo se.





I na kraju je sve izgledalo ovako:

RUKE

VRIDNE RUKE OBALE, ZAGORE I ŠKOJA

DANI AUTOHTONIH PROIZVODA, TRADICIJSKIH OBRTA I FOLKLORNE BAŠTINE

U tri dana koliko je trajala ova izložba sajam, imali smo priliku vidjeti s čime se ljudi bave. šta izrađuju. Predstavile su nam se brojne udruge, obrtnici, domaće radinosti.
Kraj Lože su zapivale klape.








Najviše pažnje kao i svugdje izazvala je hrana pa tako nema onoga tko se nije zaustavio kraj štanda sa slavonskim kulenom i kulenovom sekom, pršutom, sirom i poljičkim soparnikom. Naravno, probala sam soparnik i kući donijela dimljeni sir.











Stare stvari








Masline, med, levanda, rakije























Drvenarija, peke, gradele








Zlatovez





Nakit





Suveniri

ZAMAGLJENO

Trenutno mi pogled kroz trepavice i zelene oke izgleda otprilike ovako:














Moram malo na bolovanje.

TAMO DA PUTUJEM........

Jedna nedjelja popodne.
Motam se po kužini.
Na TVu koncert klape Maslina.
Tamooo, tamo da putujem.......
Ostavljam suđe, gledam.
Arsen uz pratnju klape.
U pozadini na video zidu slike.
I među njima

U PROLAZU.........

Dva, tri dana nisam bila u Gradu pa sam jutro iskoristila za brzinski pregled. Čisto da vidim je li se šta prominilo. Sve mi se čini da sam malo preoptimistična, ali nema veze. Krečem tako lagano, s noge na nogu. U zadnje vrime imam običaj proć priko stare benzinske punpe koja se preuređuje za turističke autobuse. Ne vidim nikakav pomak. Stanje je i dalje isto. A dobro, možda radovi budu gotovi do devetog, desetog miseca. Općina će i dalje kukat kako nemaju novaca, a novci se gube samo tako.
Na velikom parkiralištu stavljeni su novi prometni znakovi i napravljena je staza za pješake, prilagođena za osobe sa invaliditetom i za kolica. I to je baš dobro, ne triba se provlačit između parkiranih automobile. Ali…. naravno, uvik ima nekakav ali. Po sredini te staze i dalje stoje oni šugavi, stari pitari tako da se s kolicima i dalje ne može proč. Ali, ima i jedna dobra stvar….. konačno su sa te iste staze dignute palete.
Prolazim kroz Grad a na Cimatoriju, isprid Katedrale i dalje stoji kavez. Pa naravno, nije se imalo vrimena za istraživanja i kopanja. To se mora napravit baš sad. Pa triba pokazat da smo mi vridan narod, jel da?











Znam, neki će opet vjerovatno reč kako uvik nešto grintan, prigovaran, žugan, kako meni ništa nevalja. Ma nije da baš ništa nevalja, ali uvik se može bolje.
Sitnice su ovo koje jednostavno bodu oči. To mi izgleda recimo kao da napravim super ručak ( pršut, sir, francuska, rižot, juha, pečena janjetina, riba, rožada, rafioli… ) i sve to poslužim na izmačanoj tavaji ( stolnjaku ).
Ostavimo se spize i ajmo malo na rivu.
Popravak crkve je pri kraju.





Slikar.





Prolazim kaletama. U svakoj se susrećem sa grupama. Na Obrovu sam, stanem i slušam šta priča vodič.
- Ovo je bila granica između siromašnog i bogatog dijela Trogira.
Fotoaparati su u rukama.
- Inače, Trogir je poznat po brojnim restoranima.
Oni i dalje škljocaju. Za oko im je zapelo cviće.





Produžim dalje i srećem još jednu grupu. Pomalo se okupljaju oko vodiča. Sa ponistre znatiželjno promatra jedan psić. I oni dižu pogled i onda se kroz kaletu čuje smijeh.
- Da, to je tipično mediteranski! – kaže vodič.
Ne triban ni gledat, znam da su vidili robu na tiramoli.





A onda dolazi jedan mali, debeljuškasti psić koji u tren postaje glavna zvijezda.





Kad je završio fotosešn vodič objašnjava….. To je palača Statileo. A ovo šta vidite je limun star sto i ……. nisam čula koliko godina. Ovaj podatak nisam očekivala.








Sljedeća grupa zastala je očarana crvenim cvitovima kaktusa.








Opet sam došla do rive.
- Ovo je Loža. Tu se prije prodavala riba. Sad ćemo proći kroz Grad koji je prepun starih građevina važnih za Trogir i za cijelu Hrvatsku. ( Ovo je moj slobodan prijevod. )

Sve ove grupe našla sam na kraju rive.
Naravno, meta fotoaparata je Kula.
I da ne bi ispalo kako ja stalno grintan, evo i pohvale. Kula se počela otvarat ranije.
A sat još uvik ne radi.

DOK PIŠEMBRIŠEM.......

Razmišljam, zamišljam, sanjam.
Stavljam, slažem, pišem, brišem i prislažem. Riči.
Skupljam razasute trenutke.
Pa opet pišem.
A dok mi se samo lipo ne posloži udahnite miris brnistre. Zatvorite oči. Čut ćete more.








BRNISTRA

Žulijan požutija
pozlatila se Fumija
tepli je maj
škrape i gomile
ubuka u žuti 'aj.

u brnistru:

di i di bus
di konistru puncastu konistru
di cila jata
gorućega zlata.

Iz mora ka da dan
u žutilu žuke zrije
ka da rasipno sunce
siromaško stinje cekinima oblije
cila strana
razgrana
vonjem modrinu opije.

brnistre žuti cvit
moja je jubav
i cili svit.

Mirko Slade Šilović








Prošetajte livadom.




















Vidit ćete osmijeh.








Čut zujanje.

MALO ŠUŠURA SA RIVE

Nakon Podruma tribalo je malo ćutit i šušur na rivi, razgledat štandove, utopit se u šarenilo, povirit di se šta prodaje.








Naravno, tu su neizbježne klepetuše, drvenarija, košare, razni suveniri, bomboni.























Na rivi se pivalo.








Snimalo i izbjegavalo kameru.





Pa se našao jedan spreman na čakulu





Motala se vuna.





Veslalo se.





Brodovi za rivom.





Na voćnom trgu





Plivaju neke čudne ribe.








Dičica se vozikaju.





I pokazuju se stari zanati.








I naravno, doma sam došla sa dvi nove vrnjače, kuhače.

HAJDUK ŽIVI VJEČNO

35. međunarodni sajam cvijeća u Dioklecijanovim podrumima.
Tema: Split i Hajduk žive vječno

CIPELICE

Stare, bijele cipelice zamijenile su nove skitalice.





Pa sam ih odma prošetala kroz Grad, pridružila se jednoj grupi turista.
Prošla s njima priko ljuljajučeg mosta.
I đir priko rive, da ćute more i brode.
Poželile su cipelice skoknit na Kulu, ali…. vrata su zatvorena. Tako sam se ja a i svi ostali zadovoljili samo slikavanjem rascvjetanog kamena.





U kantunu oka primjetim sat. Hmm…. Dva puta dnevno imamo sigurno točan sat, a onaj drugi se i ne vidi. Zaklonile su ga prolistale grane.
Ko zna, možda se jednom netko sjeti da triba ovaj sat popravit. Možda.
Vrime je da cipelice krenu kroz kaletu, osjete izglancani kamen.





Sa zidića nas zavodljivo mirisno gleda jedna ruža.





A iz jednog dvora nam maše smokva.





U društvu stare škure pravi se važan jedan kaktus.





Oči su pune bojica i mogla bi još šetat kroz Grad, ali triba poć u spizu i pomalo doma.

BRODIĆ

Subota je. Nekako tmurna i oblačna.Dižemo se sa dvosjeda i krečemo put susjednog grada, pa još malo dalje. Naš cilj je Hotel Lav – Le Meridien. Izložba male brodogradnje.

















Naravno čim su u pitanju brodovi mašla se tu i poznata ekipa, pomorci. Dobro, ima i ponešto šminkera kojima ne bi dala ni nacrtani brod vezat u kraj atroke se s njima ukrcat na brod i isplovit.
I tako, pomalo šetajuć razgledali smo brodiće, srili poznate ljude, malo pročakulali. Pa je tako i malo veći auditorij čuja priču o ribolovu i ulovljenoj zmiji. Na udicu.




















Na razumin se ja baš puno u tehničke karakteristike a i one cijene, vako, nako, s ovin, s onin, šuć, muć, ništa ne razumiš.
Ali ja san isto izabrala brod. Mislin, ono, kad dobijen na bingo. Kad uplatin.
I nije oni narančasti. Čini mi se da on puno pije.

















A nakon brodići protandrkali smo se nekakvim ubibože puteljkom do veeelikog trgovačkog centra.
Išla san kupit čikolatu.

Sretan Vam Prvi Maj.