Pripadan tebi

A JOJ, A JOJ.......

Ma ne, nisam prolupala, ne pivam Joline pismice. Samo mi se dogodila dežgracija.
Kvragu, šta sve može učinit komadić čikolate!
Puka mi je zub. A šta je najtragičnije, stvarno nisam baš nešto luda za čikolaton. Ali jema bit da mi je pa cukar, pa san otvorila frižder, zagrizla i odo moj zub.
I tako, sad vrime provodim u čekaoinici i na zubarskoj stolici.
Ali zna to povremeno bit jako zabavno.
Ali o tome ćemo možda neki drugi put.
Naravno, ne triban napominjat da je to bija jako dobar povod da me ćere uvate u đir.

I malo mi je bilo to sa zubom, popodne mi zvoni mobitel. Nepopznat broj.
- Molim?
- D... je. Jesi slobodna sutra? Rogoznica.
- Aaaaa……
Taman san tila reč da ne mogu ali mi je prozujalo kroz glavu da je vjerovatno panika.
-OK. Kad?
Dobro.
I onda san se ja uzvrtila.
Kvragu, šta je ovo meni tribalo?
Pa san malo njima dvima punila glavu.
- Ne mogu ja to! Straj me!
Sve san zaboravila. Evo, ne mogu se sitit kako koji ples počinje!
- Mamaaaaaa….
Dosadna si!
- Jesan!
A vidi mi kosu?
Šta ću s njon? Triban je skupit a ne mogu.
Iden zvat D....
- Ostavi se mobitela. Ja ću ti skupit kosu.
- Znaš li ti okad ja nisan plesala Kvadrilju?
- Ajmeeeee…..

Vjerovatno sve ovo ovako ispisano izgleda kao pretjerivanje. Ali stvar je u tome da kad nešto radim volim to napravit kako triba.
Ova prva panika je prošla i ostala je ona pozitivna trema koja nestaje sa prvim taktovima muzike. Uz pomoč partnera koji osjeti dilemu i diskretno zna prišapnit u pravom trenutku, drugog koji na moje upite onako skroz cool kaže…. Ne sekiraj se, rješit ćemo to u hodu…. Plesača koji dobaci…. samo se nasmiješi…. Sve je prošlo bez greške.

Nažalost, slika nema osim ove nastale u prolazu.





I nisan uopće o ovome tila pisat.
Ali…. e, da…. to je već neka druga priča.
O brodovima, rivi, suncu i moru.

Dodatak:
Evo par sličica sa večerašnjeg nastupa u Trogiru.
Uspila san ulovit na brzinu.