Pripadan tebi

SRIDOM, PO OBIČAJU

Već je dosta kasna ura. Odgledala san Horacija i forenzičare, uputila se pomalo u krevet.
Nisan mislila ništa pisat. Ništa mi pametnoga nije padalo napamet.
I onda kad sam odgovarala na komentare vidin kraj prošlog posta.








Samo ću na brzinu prepričat vožnju busom.
Dakle, nekidan san tribala poć do Kaštili. A kako već i vrabci i galebi i golubi i svi ostali tići znaju…. ja ne vozin. I šta ću…. nema druge nego na triesedmu.
A moje cure su popodne išle u Split u šoping, stratit ono pinez šta je Mlaja dobila za rođendan.
I tako, vanka zima a ja cup, cup na stanicu.
Busa naravno, po dobrom starom običaju nema. U neko doba, nakon nekih desetak minuti, eto ga.
On na stanicu, a ja već kroz ponistru vidin one moje dvi.
Otvaraju se vrata a Mlaja već viče:
"Znaš, da nas nisi sramotila i švercala se…. kupi kartu… kontrolor je unutra!!
A ljudi moji….
Šta ću snjima!
"A jesi ti kupila kartu?
"Ha ha ha…. Jesan kad je uša unutra."
"Kako si uspila?"
"Rekla san mu da san oni tren ušla!"
Ovo je samo jedan od bisera. Ostalo nesmin ni govorit.





Ali zato mogu ispričat kako smo se mi švercali. Nadan se da ovo ne čita niko od Prometovaca. A ustvari, biće več išlo u zastaru.
Dakle, mi smo vam imali blokiće sa slikom. I kondukter bi s pečatom udrija kartu. A tih karat je bilo ono taman. A mi smo ponekad imali nastavu i u suprotnoj smjeni, ili tjelesni ili laboratorijske vježbe. I uvik nam je falilo karata.
I tako smo van mi lipo laboratorij koristili za eksperimente. Istraživali smo koja kemikalija najbolje skida one pečate sa karata. Naravno da smo i otkrili, ali to dubokoumno otkriće ću zadržat kao malu tajnu. Nije to baš bilo savršeno ali je u večini slučajeva palilo.





E, ovo je bila jedna pričica onako usput.

Tako san se ja ukrcala, kupila kartu. A kroz Kaštila ajmeee majko. Sve iskopano, izrovano, puno semafori. Nikad doć. Naravo, bus po dobrom starom običaju kasni. Staje na stanici, stojin na vrata čekan da vozač otvori.
Ništa!
Čekan… ništa.
Zatvara prednja… samo fali da moran cupkat cilu stanicu nanoge, a već kasnin!
Aloooo…. Vraaaatttttaaaaa!
Ovi sistem jedino pali. Sve isto ka i nekad.
Obavin šta iman i sad triba nazad. Iden pomalo put stanice i sve brojin sama na sebe kako san smantana i neću da vozin. Do stanice iman još a bus mi iza leđa lipo prođe i nema druge…. Trkkkkk!
Ka u dobra stara vrimena, lovaj bus. Uletila san ka lastavica.
Naravno, bus pun, stoj moja nanoge. I malo pomalo, gmiz, gmiz dodoma!