Pripadan tebi

RAZMIŠLJANJA NA KRAJU

Bliži se pomalo kraj godine. Vrime je to kad se prave završni računi. Kad se oduzima, zbraja, pribraja. Ako se ima šta.
Kad se prisječamo protekle godine. Razmišljamo.
U svemu tome nisam ni ja iznimka.
Slažem polako proteklu godinu.
Kakva mi je bila?
Meni je najvažnije da šta se zdravlja tiče nije bilo nekih većih problema. Samo ono uobičajeno, problemi koji su pomalo počeli dolazit sa godinama. Ono…. kad te pukne u kosti pa se ne možeš dignit sa dvosjeda ili sidit isprid konpjutera. Ili kad recimo ne mogu hodat uza skale.








A ostalo?
Pa recimo, bila je to jako, jako naporna godina. Financijski. A još više od toga stresna.
Jer u godinu dana skupila se matura, maturalni ples, polaganje vozačkog ispita, ekskurzija i upis na fakultet. Situacija koja od koje stresnija.
Fala bogu, sve smo progurali a sad ćemo u Novoj ponovo sve reprizirat. Neće bit ekskurzije ali imamo zato osamnaesti rođendan. Samo da ubacin jedan biser moje Mlaje.








Zbrajala je razredniku opravdane i neopravdane sate. Razrednik je pisa izvješća i ukore i u neko doba ona će njemu: Razredniče, i ja bi ukor!
On gleda, ništa mu nije jasno!
Šta ti je?
Sestra mi je lani dobila ukor jer je picala jednu uru.
Kako ću se ja materi pojavit naoči bez ukora?





Rzmišljam jesam li učinila nešto krivo? Jesam li mogla bolje? Vjerovatno jesam.
Jesam li možda nešto tribala napravit?
Kad sad pogledam i promislim…. vjerovatno jesam.





Razmišljan u zadnje vrime i o ovome svome blogu, o ovom samo mom kutku.
Puno puti me uvati zbrčkanitis pa se pitam…. ma šta ustvari sve ovo meni triba?
Da svoj život iznosim na ekran? Di san bila, šta san radila?
S kim sam bila?
Da pokušavam nešto napisat?
Kad mi se dikod neda ni mislit atroke bilo šta drugo.
Ali isto tako baš u tim nekim nikakvim danima uspila bi se malo rastrest baš ovde, bilo priko ovih mojih ponekad skroz nepovezanih riči bilo priko komentara.





Ponekad mi jednostavno dođe da sve ovo pošaljen u svemir. Ali znan da bi mi bilo žal.
Jer u stvari ništa lošega mi nije povezano s blogom. Sve lipe stvari, ugodna druženje.
Ovde sam ustvari otkrila da neke stvari dosta dobro radim. I da mogu još puno, puno bolje!
Ne znam se baš dobro izrazit pisanom rječju. Samo ponekad.
Ali, netko meni drag je nazva moj blog Pjesma u slici. I to je to.
Pa me ponekad nema dan, dva.
I sitin se da možda ovaj moj blog nekome predstavlja i veselje. Bar zato šta može vidit slike Trogira.
Zato ih u današnjem postu ima ovoliko.





Nekidan me @more snova molila da kad me opet uvati inspiracija da posložim jedan ovakav kolaž.
Tribalo mi je malo više vrimena dok sam privrtila sve slike. Sva sriča pa je polovicu slika muž posložija.
Ljubi ga žena!
A moran se malo kokolavat!
Da mi posloži i ostatak !





Božić se bliži. Grad svjetluca. Samo, neznam ….. kao da su oči bez sjaja. Bez neke velike radosti.
A ja san u zadnje vrime počela držat veliku govoranciju .