Pripadan tebi

NITKO MI NE MOŽE

Ovih zadnjih nekoliko dana priča se samo o Griniču i Božiću. Koji god medij da otvorite svugdi ista priča. TV, radio, novine, portali, samo pokloni, stezanje remena.
Još malo pa će mi kad otvorim vrata friždera i mašine za suđe iznutra progovarat: Nemaaaa Božićaaa!
Inače meni je puno, puno više zasmetalo ono: Zabranjuje se!








Šta se stezanja remena ili kaiša tiće ja imam problem. Nosim rebe bez kaiša. I to spuštenog struka. I šta sad? Šta ću ja stegnit?
Da opet počnem nosit rebe visokog struka?








Darovi i pokloni za djecu?
Moja dica nikad nisu dobila ni dječji doplatak a kamoli neki poklon. Jer, šta će dici pomorca dječji doplatak? Znam, sad će odma neki reč pa i ne treba im.
Jer zanimanje pomorac se gleda isključivo kroz novac. A malo tko zna kakva odricanja, briga, strah i strepnja stoje iza toga. Dosta je samo u zadnje vrime slušat o otmicama brodova.
Moja dica imaju sve što ima treba, ali isto tako znaju da u godinu dana neće dobit dva nova mobitela ili tri, četiri para čizama i jaketi. Moja dica su i ovo lito radila. Jer znaju da ništa neće dobit ni od koga!





Meni nitko ne može ukrast Božić. Božić je u meni. Slavim ga od kad znam za sebe. Slavit ću ga i ovu godinu. Onako kako budem mogla. Sa svojima, doma. Isto kao i svake godine.





Božić može bit ukraden samo onima koji ga slave tek odnedavno, kad je postalo moderno odit u crkvu.
Onima za koje je Božić pojavljivanje na domjencima u novim kožnim i krznenim bundama.
Onima za koje je Božić, ponoćka i božićna misa, pokazivanje nove garderobe i cipela.
Onima za koje je Božić davanje i primanje skupih poklona, zlata, dijamanata, satova i najnovijih mobitela.








A meni nitko ne može zabranit da darujem svoju dicu sa nekom sitnicom.
Meni nitko neće i ne može ukrast Božić!